Tog dana se već topio juni
U mome selu ko asfalt vreli,
s cveta je počeo polen da kruni
Kad smo se Ana i ja sreli.
Plašljiv ko srna, pogled me opi,
Zadrhta srce, ko kaplja vode,
Dva oka crna uz treptaj sklopi,
I niz ulicu lagano ode.
O, kako nemir procveta namah
I noć se produži od slatkog nesna,
Ceo svemir uhvati zamah
I poče da kruži najlepša pesma.
Vetar je potom njihao grane
Koje su porasle u srcu dečjem,
Opčinjen lepotom i stasom Ane
I noći zgasle pred slatkorečjem.
Sa usne žeđ ko svitac sinu
I pretvori se u čežnju laku,
Ana ko hitac kroz srce minu
I uze srce jednom dečaku.