Pre više od 45 godina bacila sam poslednji put papir van kante. Bila je to autobuska karta; bila sam mala, a htela sam da izgledam velika i važna… istrčala sam na prednja vrata autobusa i uvis bacila kartu da vozač vidi da sam je kupila, jer imam dovoljno godina za kartu.
Onda me je učiteljica naučila da se ni tako mali papir ne baca van korpe i da priroda mora da se čuva. Tako sam prestala da bacam kartu; priroda mi je postala važna, a ja sam prestala da se pravim važna.
Prvu trojku dobila sam u četvrtom razredu. Bilo je to na pismenoj vežbi iz srpskohrvatskog jezika. Znate, to su one slike bez reči o kojima je trebalo da se napiše priča. Na slikama je bio dečak koji je udicom iz reke izvadio stari lonac; ja sam napisala da su ljudi loši, jer zagađuju prirodu. Učiteljica mi je dala trojku, uz obrazloženje da ne smem tako da mislim; ima mnogo dobrih ljudi zbog kojih svet napreduje, a samo pojedini čine poneku lošu stvar.
Od tada ja volim ljude. Stvarno, mada… možda i iz straha da ponovo ne dobijem lošu ocenu. Eto koju moć ima dobar učitelj.
Kasnije sam nastavila da pazim na prirodu i da volim ljude.
Nije tad bilo puno korpi za otpatke, tek poneka, jer nije bilo ni plastičnih kesa i flaša, ni šuškavih kesa, ni limenki… a ono malo papira čuvala sam u džepu. Kad bi mi se džep napunio, čim bih ugledala korpu, stala bih pored nje i ispraznila džep. Tome sam naučila i ponekog svog prijatelja. To znam, jer mi je jednom jedan rekao:
– Znaš, kad god vidim neku korpu, ja se setim tebe.
!?!? – ne znam da li zbog toga da plačem, ili da se radujem.
O sastavima na temu ekologije da i ne govorim. Dobijala sam i nagrade; za profesore biologije svake godine sam pisala plan rada ekološke sekcije…
Godine su prolazile… ali nije se mnogo šta menjalo. Nikako mi nije bilo jasno kako jedan pametan i lep narod ne može da shvati da je lepo lepše od ružnog, pa nam je okruženje takvo, kakvo je.
Onda sam rešila da u prodavnicama i na pijaci ne uzimam plastične kese.
– Kako nećeš, pa džaba je – čudili bi se prodavci.
– Imam platnenu torbu. Čuvam prirodu! – odgovarala bih im i nastavljala: – Ako dnevno ne uzmem tri kese, to je godišnje oko 1000 kesa manje bačeno, to je brdo đubreta manje… i to samo od mene! A tek kad bi još neko video od mene…
koliko bi sačuvali prirodu – objašnjavala sam im zaneseno.
– 1000 kesa manje?!?! Još jedna luda više – govorio je njihov začuđeni pogled.
No, nisam se dala zbuniti. Možda sam mogla i da zaradim nešto da sam svoje ideje unovčila; nešto kasnije je i Ministarstvo ekologije počelo da propagira ideju o povratku platnenih torbi i ukidanju plastičnih… još samo da se usvoji zakon i da počne da se primenjuje…
Nedavno ulicom ugledah ženu sa detetom u kolicima kako baca papir van kante. Čula sam da su se nekada (jer sada se to ne dešava) u Evropi takvim nekulturnim ljudima sugrađani obraćali rečima:
– Ispalo Vam je nešto. Uzmite nazad; to je Vaše!
Zato reših i ja da se ponašam evropski; obratih se ljubazno mladoj mami:
– Molim Vas, bacite papir u kantu za otpatke… da nam grad bude čist.
Žena me kratko pogleda, pa glasno reče:
– Ma, jedi g…
P.S.
Pre nekoliko dana vidim, ide ispred mene jedan dečačić iz komšiluka. Jede nešto nezdravo iz onih velikih šuškavih kesa, pa kesu frć… na sred puta. Mučim se ja: da li da kažem ili prećutim, jer može da me gađa kamenom, ali mi „đavo ne da mira”, možda će se ipak nekad setiti mojih reči, pa mu se što miroljubivijim glasom obratih:
– Dečko, nemoj da bacaš kesu na ulicu. Baci u kantu, da nam ulica bude lepa.
Ja kazah i, dok sam sva pretrnula očekivala psovku ili kamen, dečak se okrete i reče:
– Izvinite! – onda se savi, podiže kesu sa ulice i odnese je u korpu za otpatke.
Ko bi rekao da će jedna šuškava kesa da mi ulepša dan!? A možda i sećanje na moju učiteljicu, čije reči mi iskrsnuše odnekud… tek reših da i dalje ne odustajem.
