Nije sve u novcu, nešto je u emocijama, lepom ponašanju, poštovanju..
Niko nije bogat onoliko koliko bi želeo. Može imati novca ali u duši sirotinju. Čovek shvati koliko je jadan tek kad ostane sam. Jadan i bedan..
Na uglu kineske četvrti, odmah pored jednog od poznatijih restorana nalazila se pijaca. Uglavnom se prodavalo voće i povrće. U samom centru pijace nalazila se fontana, apoteka i pekara. Redovno su ljudi kupovali lekove baš u toj apoteci, jer je nekako bila najbliža za razliku od ostalih koje su bile po centru grada rasporedjene.
U blizini fontane, a odmah tik do apoteke, jedan mladji čovek je imao svoju tezgu. Prodavao je namirnice kao što su supe u kesicama, voće, povrće, ponekad je imao nešto od drvenarije ako bi imao vremena u toku dana da napravi. Trudio se jednostavno da preživi.
Žena mu je preminula na samom porodjaju, a njemu u amanet je ostavila jednu malu, slatku devojčicu.
Bila je nestašna, ali već sa svojih sedam godina posle škole dolazila je kod tate da mu pomaže. Prodavali su zajedno i tako preživljavali. Imali su malu kućicu, koja se nalazila iza njihove tezge. Ona je sadržala dve prostorije, spavažu sobu sa dva manja kreveta i kupatilo. Tu su boravili kada bi se pijaca zatvorila.
Jednoga jutra, devojčicu je zabolela glava i otac joj je rekao da ostane tog dana i ne ide u školu. Ona je odlučila da mu pomaže prodavajući na pijaci, na šta se on složio.
U jednom trenutku začula se velika buka. Bio je to glas jedne gospodje koja je radila u apoteci, ali je oduvek imala nezgodnu narav. Na sred pijace, izmedju tezgi, udarala je po glavi jednog malog dečaka. Gurala, udarala, vikala na njega. On je stajao naspram nje savijene glave, spuštenih ramena i sa očima punih suza. Čovek je video da je to vršnjak njegove ćerke i sažalio se, te je prišao i upitao u čemu je problem.
Žena koja je radila u apoteci, dočekala je da se neko umeša i na taj način se obratila čoveku: ,,Ovaj mali! Vidiš li ga? On je ukrao tri kesice jednog leka, ukrao je sirup i probao da pobegne. Zamisli bezobrazluka! A moja apoteka je na glasu, još da se pročuje da smo pokradeni..“
,,Mislim da malo preterujete. Sačekajte da saslušamo njega.. Mali, zašto si ovo uradio? Koji je razlog?“ –kleknuo je pored njega i upitao ga mirnim tonom.
,,Moja majka..“ –rekao je dečak i zaplakao.
,,Mama ti je bolesna je l’ tako?“ –dečak je zaplakao, a čovek nije dobio odgovor.
Nakon te rečenice, svima je bilo jasno zašto je dečak ovako postupio. Nije imao novca, ali se plašio za svoju majku. Nije trebao ukrasti, već zamoliti za pomoć. Jer će se uvek pronaći neko ko bi pomogao bezuzvratno.
Čovek je uzeo kesu od te žene sa lekovima, dao joj novac za iste i u tu kesu ubacio neke od namirnica sa svoje tezge. Dao je dečaku i ne rekavši mu ništa pustio ga da ode..
Nakon trideset godina, naravno pijaca je radila. Čovek koji je pomogao dečaku radio je i tada. Ćerka nije mogla da upiše studije zbog novca, ali je pomagala marljivo ocu. I jednoga dana, dok se vraćala iz apoteke u kojoj je redovno ocu kupovala lek, zatekla ga je na podu. Pored tezge..
Odmah je pozvala hitnu pomoć, odvezli su čoveka i ostavljen je na lečenje. Nedelju dana je ležao na odeljenju. U pitanju je bilo srce. Morala je kompletna nega da bude uključena, da se lečenje do kraja obavi kako bi kasnije mogao da funkcioniše.
Ćerka ga je svakodnevno obilazila, donosila sve potrebno i često razgovarala sa doktorom o svom ocu. A doktor, bio je jedan mladji čovek, nekako njenih godina. Ulivao je poverenje, bio jako pošten i videla mu se istinska briga o svakom pacijentu.
Sedela je jednoga dana, kada je bila u poseti ocu, kraj kreveta. Redovno je ocu govorila iako je on spavao samo i nije pričao sa njom. Uz doktorove reči da pacijenti reaguju na glas najbližih ona je stalno njemu šaputala. U jednom trenutku, primetila je kovertu na dnu kreveta. Otvorila je i briznula u plač. To su bili računi za medicinsko lečenje njenog oca..
Kako bi isplatila sve to radila je u dve smene na pijaci, retko dolazila oca da obidje, a nažalost i kuću je dala u oglas na prodaju. Kad god bi išla i bila na putu ka bolnici, plakala bi jer nije znala kako će otac reagovati na sve to kada čuje, da li će se on izvući i ozdraviti.. Milion briga..
Jednog dana, ponovila se situacija i na dnu kreveta stajala je koverta. Ovoga puta reakcija je bila još jača, više suza.
Naime, doktor koji je lečio njenog oca je dečko kome je on pomogao kada je bio mali. Dečko koji je ukrao iz apoteke lekove zbog svoje majke. Želeo je na neki način makar da se oduži tom čoveku i platio mu je lečenje.
Na kraju koverte je stajala zahvalnica za tri kesice jednog leka, za sirup i namirnice koje su bile ubačene unutra sa pripadale su tom čoveku i stajale na njegovoj tezgi. Uz potpis ,,Od srca dr.“.
Ljudi umeju da budu mnogo teški. Ali zato postoje i oni koji su manje teški, pa su tu da im pomažu.
Ljudi umeju da budu zavidni, ali to je njihova stvar. Dok ne shvate da na svetu ima lepših stvari, neće se ni njihovo mišljenje promeniti.
Ljudi, da samo znate da dobro ponašanje, dobar stav, lepa reč.. može mnogo toga učiniti. Ako želite nešto konkretno zauzvrat, dobićete, to su emocije. Nasmejana lica, mnoštvo zagrljaja, dodir ruke nečije, poljubac..
To je ono čime biste trebali da se dičite, a ne novac. Jer on dodje i ode, a ljudi i uspomene ostaju zauvek.
Za sve siromašne ljude, koji su uspeli velikim trudom da se izbore u životu. Za sve koji su sebe dali u potpunosti i nisu brinuli da li će im biti uzvraćeno. Za ljude zlatnih srca!
