Blaga letnja kišica orosila lišće na starom stoletnom hrastu…vetar ćarlija, miluje sve oko sebe, budi sanjive vrapce ispod strehe, poziva ih da tragaju za onim što treba svakom živom stvoru – hranom!
Nisu se samo vrapci probudili. Omamljena i oduševljena svežinom rose, krenula je kroz retku travu u potragu za boljom pašom, porodica poljskih puževa.
Tata puž je dostojanstveno išao napred noseći na sebi lepu, čvrstu braonkastu kućicu. Mama puž je išla za njim, brižno pazeći da se njihova tri sina – tri pužića, ne izgube. Njena kućica je bila svetlija i šarenija, pa su sinovi pužići mogli lako da je uoče u svom tom zelenilu. Nosili su i oni na svojim leđima lepe kućice. Pa da, nisu oni tamo neki beskućnici kao puževi golaći! Šta ti još u životu treba više? Sunce, kiša, trava i još sopstvena kućica! “ Nema to svako“, učila je svoju decu mama puž, a tata puž je odobravao njene reči klimajući glavom, gledajući u svoje potomstvo očima na vrhu dva rogića: „Hm, da…lepo je i kad ti deca ljudskih stvorova pevaju “ Pusti pužu rogove…“, ali to se retko događa u zadnje vreme“, dodade ozbiljno tata puž.
Kao što vidite, svi su bili srećni, svi – osim jednog, najmlađeg pužića! Šta se to njemu motalo u glavi? Nećete verovati, maštao je o tome da obiđe svet, da vidi šta se to nalazi „iza sedam gora, iza sedam mora…“ Dojadilo mu je da puzi za svojim roditeljima i braćom, poslednji u redu.
I tako jednog dana , reši pužić da pobegne u svet. Iskrao se lagano da ga ne čuje niko, a zatim je šmugnuo u zelenu travu. Puzio je, puzio satima, sve dok nije stigao do nekog čudnog mesta…trave više nije bilo , već samo neka čudna sivocrna i hladna materija. Povremeno se čula užasna buka i brundanje, a zatim ga je svetlost farova još više uplašila i zbunila.
Tu – tu – tu!, zaurlala je sirena. Zatim se čulo nešto kao „jao“, i tup udar. Pade gotovo ispred pužića, lasta slomljenog krila. “ Molim te, pomozi mi, nisam letela dovoljno visoko…“
Namučio se pužić dok joj je nameštao krilo, a zatim joj je danima donosio hranu i rosu sa trave. Živeli su ispod žbuna i – družili se! Naravno, pužić je ispričao lasti sve o sebi i svojoj želji. „Kad ozdravim“, reče lasta, „videćeš sve ono što ni jedan pužić na svetu nije video!“
Tako i bi. Jednog vedrog dana, u kasnu jesen, pope se pužić lasti na leđa, udobno se smesti i zatim poleteše!
Dalje neću pričati šta je sve pužić video i doživeo, da vam ne bih pravila zazubice! U svakom slučaju, obišli su mnoge zemlje i gradove, videli reke, planine i mora na jugu, tamo gde je toplo i gde nema zime! Vratili su se tek na proleće.
Tako je pužić postao svetski putnik zahvaljujući svojoj dobroti, a stekao je i pravog prijatelja – za ceo život.