Sasvim (s)lično: U međuvremenu

Ne skreći pogled, imam još nešto da ti kažem. Kao i onaj put kad sam iznenada zaćutala, a trebalo je da znaš. Svaki put sam odugovlačila, a bila sam u punoj brzini. Ti si to sve znao, osećao. Ti si mi zato sve ovo dozvolio. Da odem, pa da se opet vratim, ali ne skroz. Tu je distanca, tu je jedan veliki jaz između nas. Ma preletela bih, skočila bih u taj ponor. Probila bih glavom zid samo da još jednom pokušam. Još jednom da ti ispričam sebe. Još jednom da probam da odgonetnem tebe.

Ali znaš, verovatno još nije vreme. Sad treba da se posvetimo sami sebi. Naša ljubav je kao ozbiljno štivo neke dobre knjige, postaje jasna i sjajna tek kad je opet pročitaš nakon mnogo vremena. Ipak ne volim da čekam. Ne bih da čekam kraj nekog, radije bih sama. I ne bih da čekaš kraj nekog, ostani sam. Seti se svega što si o meni mislio i koliko lagano si kraj mene disao. Seti se da smo bili samo malo stariji, život si hteo sa mnom provesti. I nije sve bilo idealno, ali idealno nismo ni tražili. Bilo je dobro, ponekad odlično i gotovo uvek teško.

Znali smo jedno drugo, znali smo osećanja da čitamo bez reči. Ja sam predvidela kraj, a ti si znao da dolazi. Sasvim lagano si udaljavao sebe i svoju nežnost, svaki put taman toliko da mi ništa ne zafali, a falilo mi je sve. Onda kad je trebalo da postanemo najjači, popustili smo. Druge stvari su nam preokupirale vreme. Drugi ljudi su nam postali bitniji. I nismo se borili zajedno protiv svega i za sve. Sa ponosom uz rame svako je pošao u svoju bitku. Izgubili smo se, putevi između nas postali su duži i isprepletaniji, a nije nam bilo do vraćanja.

Ipak, znala sam da si tamo i da nećeš zauvek otići, da ću ponekad možda moći da ti priđem, slučajno ili namerno. U meni nisi nikada izazvao bes, samo more tuge za vremenima koje nismo doživeli, za stvarima koje nismo probali i za ljubavlju koju nismo produžili. I ostadoh sa ove strane bez tebe. I mogu da krenem gde god i sa kim god. Ipak tu sam, iako daleko, još uvek blizu taman toliko da ti čujem glas i da mogu da preplivam ovu reku što nas deli svaki put kad poželiš da me vidiš, čuješ i zagrliš. Dostupna tebi i nekom našem svetu bez nas.

Možda iza nekih narednih godina opet svi oni putevi što su se ispreplitali nađu način da izgrade most. Možda tad poželimo da nadoknadimo izgubljeno i propušteno. Do tad viđaćemo se u prolazu. Zastaćemo ponekad jedno kraj drugog i pričati satima, onako kao što nismo znali dok smo bili zajedno. Možda ćemo izgraditi prijateljstvo koje nismo imali pre ljubavi. Kako god, ja sam tu. Ti mi prijaš u svakom smislu.