„Zaječarski strip“ Marka Stojanovića

Istorija jugoslovenskog odnosno srpskog stripa, kako onog pre II svetskog rata tako i onog posleratnog, nedovoljno je poznata. Istini za volju, osnovne tendencije i razvojne faze manje su ili više uočene i teorijski-dokumentarno opisane u retkim knjigama koje se bave istorijom stripa na ovim prostorima, proisteklim iz predanog rada pojedinaca, entuzijasta i zaljubljenika u 9. umetnost koji su delovali (a i danas je tako) izvan zvaničnih državnih kulturnih institucija koje strip još uvek pretežno ignorišu kao umetničku formu (ne)dostojnu njihove akademske pažnje. Činjenica da su kvalitativni dometi strip stvaralaca sa ovih prostora nesporno visoki i da je ovdašnji strip poznat i van granica matične države čini stav zvanične kulture po tom pitanju još paradoksalnijim ali i – srpskijim! Stoga je svaka nova knjiga o strip istoriji značajna i zaslužuje pažnju. Naravno, širina zahvata takvih dela različita je: od onih koja se bave celokupnom stripscenom do onih koje prate opus određenog autora ili grupe stvaralaca generacijski ili poetički povezanih. Negde na sredini između ova dva pola su knjige koje prate/proučavaju stripove nastale u nekom od mesta izvan administrativnih-državnih centara; takve su, recimo, knjige o niškom stripu Branislava Miltojevića, leskovačkom stripu Marka Stojanovića, o razvoju izdavačke kuće „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca Srećka Jovanovića. U ovaj (sjajni) niz staje i knjiga „Zaječarski strip“ Marka Stojanovića, u izdanju „CEKIT“, Centra za kulturu i turizam iz Zaječara, 2016. Iako se Marko Stojanović (1978), strippraktičar (scenarista i izdavač), promoter, istoričar i istraživač, zarekao, kako piše u „Reči autora“, da se posle knjige „Leskovački strip 1950-2010“ neće baviti ovakvim projektima, pred čitaocima se ipak nalazi ova knjiga kao dokaz prekršenog obećanja ali i potvrda toga da je Stojanović „čovek sklon da radi ono što niko drugi neće, a neko mora“.

Kakva god muka mučila priređivača, knjiga „Zaječarski strip“ otkriće znatiželjnicima da je originalni domaći strip u ovom gradiću svoju posleratnu avanturu, uprkos partijskih zabrana i omalovažavanja, započeo već 1955.g. u listu „Timok“ kroz kaiševe humorističkih dogodovština horoja koji se zove „Raka iz Brestaka“ Jovana Stanojevića. Od tada do danas na obalama rečice Timok stasavaju zaljubljenici u „priče u slikama“ voljni da se otisnu u nesigurne prostore crtanja i pisanja scenarija za stripove. Stojanović „prepoznaje“ čak četiri generacije strip umetnika u Zaječaru. Prvu čine sad već legendarni Jovan Stanojević, Stanislav Spalajković i Miroslav Cvetković. Druga generacija koja je svoj stripovski zenit doživela 1970-tih i 1980-tih čine Dragan Stokić Rajački, Aleksandar Blatnik, Petar Pjer Spajajković, Slobodan Jović Eti, Dragana Vićanović. Treću generaciju uglavnom čine polaznici strip škole Dragana Stokića Rajačkog, Bojan Vukić, Srđan Todorović i drugi i oni su na strip scenu izašli 1990-tih odnosno u prvoj deceniji XXI veka. Od 2005. do danas pojavljuju se nova mlada strip imena ponikla u Zaječaru: Dragan D. Stojaković, Lozan Nikolić i drugi.

Zaječar je 1996.g. postao i centar celokupne tadašnje strip scene zahvaljujući prvom strip festivalu-salonu koji je organizovan u okviru Zaječarske gitarijade. Uz okupljanje brojne publike i strip umetnika sa prostora „nove“ i bivše, „stare“ Jugoslavije, sa mnogim triibnama i radionicama, na Salonu je, za doprinos srpskom stripu, nespornom velikanu Đorđu Lobačevu dodeljena nagrada „Maksim“. Naredne 1997. godine ova nagrada je dodeljena Nikoli Mitroviću Kokanu, još jednoj legendi stripa sa ovih prostora. Iako je Salon potom, zbog izostanka finansijske podrške nadležnih, ugašen postao je obrazac za druge manifestacije širom zemlje a u Zaječaru su ga, delimično, zamenili „Festival savremenih umetnosti Zalet“ i „Festival fantastike“.

Ono što se kroz ovaj pregled istoriju zaječarskog stripa prepoznaje kao pravilnost je kontinuiran odlazak talentovanih strip autora iz Zaječara u velike sredine (Beograd, Niš, Novi Sad, inostranstvo) koje su im mogle ponuditi veće mogućnosti za razvoj talenta i objavljivanje radova odnosno izgradnju respektabilnih umetničkih karijera, susrete sa istomišljenicima kao i zaštitu od lokalnog, „domaćeg“ nerazumevanja i podsmeha (koje neminovno odnosi danak u gubljenju mnogih talenata koji ne uspevaju da se otrgnu ovim pritiscima). Ovaj „rastur“ stvaralaca bio je toliki da između prve i druge generacije zaječarskih strip autora postoji svojevrsni vakuum zbog koga se desilo da njihovi akteri čak ne znaju jedni za druge! Na ovo se nadovezuje i, prolaskom godina uzrokovano, gubljenje podataka, sve slabija dostupnost štampanih materijala i, na žalost, odlazak sa životne scene pojedinih stvaralaca. Sve to čini dragocenijim Stojanovićev napor da sabere dostupne informacije i kontaktira sa strip „prvoborcima“ i tako od zaborava otrgne deo naše istorije prema kojoj se krajnje nehajno odnosimo.

Knjigu „Zaječarski strip“ čine pregledi i eseji Marka Stojanovića kojima su pridruženi tekstovi/prikazi Luke Vidosavljevića, Vase Pavkovića, Milutina Pavićevića, Zorana Stefanovića, Zorana Tucića, Pavla Zelića odnosno reprinti reprezentativnih stripova koji plene pažnju širokom i domišljatom tematskom lepezom i izgrađenim crtačkim stilovima. Veoma su korisne, posebno za potonje teoretičare, i kratke biografije svih aktera zaječarskih strip dešavanja.

Rečju, „Zaječarski strip“ je važna knjiga koja sadrži ne samo istoriografsku građu već uspeva da „uhvati“ i sačuva duh prošlih vremena odnosno elan ranijih generacija, te elemente koji bi, bez nje, potonuli u trajni, nezasluženi zaborav.

Autor: Ilija Bak

(„Dnevnik“, 2017)