Kriminal i zločin su dve potpuno različite stvari. Kriminalac ne mora nužno da bude zločinac i obrnuto. Zločinac je, kao što sama reč kaže „zlo-činac“ onaj koji čini zlo, svesno ili ne, radi nešto što nije dobro. Sasvim je prirodno, da se definicija dobra i zla često iskrivljuju od strane ljudi koji zloupotrebljavaju te reči. Nijedan rat, nijedna borba, nijedno ljudsko delo se do sada nije činilo i ne čini u ime zla, već se i oni koji čine zlo (i hvale se time otvoreno), čine to u ime nekog višeg dobra koje oni shvataju, a neko drugi ne. Često je taj drugi tzv. javnost, ili neki društveni sistem, a najčešće su to operativni delovi nekog sistema – vojska, policijske i obaveštajne službe svih profila, se intezivno bave time, a u okviru svog rada, oni u to, u većoj ili manjoj meri, uključuju opštinare, službenike raznih zavoda za gubljenje vremena i druge lezileboviće. Tako se proširuje dejstvo zla, ali i dobra na sve nivoe ljudskog postojanja na ovom svetu, jer van ljudskog postojanja, u prirodi bez čoveka, ne postoji ni dobro, ni zlo. U prirodi postoji život i smrt.
Međutim čovek, ljudsko biće, unosi nemir u taj prirodni tok stvari, uzimajući prirodu kao osnov za svoju definiciju stvari: život je dobro, a smrt je zlo. To je naravno glupost, jer nije sve što je živo samo po sebi dobro, a nije ni sve što je mrtvo samo po sebi zlo. Ali, čovek, živi čovek koji diše, jede, pije, prdi i smrdi, pravi tu razliku i za njega postoji i dobro i zlo, samim tim i dobročinitelj i zločinac.
Da li je čovek koji se sprema da seksualno zlostavlja šestomesečnu bebu zločinac? Naravno da nije, takav čovek je devijantni bolesnik. Ali, da li takav bolesnik treba da bude ostavljen u životu? Naravno da ne, jer njegova bolest ga ne ispušta i tera ga da počini zločin, a time postaje zločinac, što po početnoj postavci nije. Kada se uzme takav primer svi su naravno zgroženi i sablažnjavaju se nad tim, sem zločinaca.
Zločinac za takve slučajeve zna, pošto je zlo u njemu delotvorna sila, on u tome ne vidi ništa ni neobično, ni čudno. Prosto, i kada sazna za zločin, za zločinca to je samo jedan od mnogih primera da zlo postoji, da deluje i on to shvata kao normalnu i prirodnu stvar. To je za njega statistički podatak koji potvrđuje njegovu zlu misao koja je proizvod njegove zle prirode, a to je: svaki čovek je po prirodi zao i samo kad bi mu se pružila prilika da prođe nekažnjeno, učinio bi neko zlodelo.
Ako li neko ne bi učinio zlodelo, taj neko nije dobar, nego lud i otud imamo izreku: „Dobar i lud su braća“. Tako se zlo nameće kao normalna stvar i svako ko se suprotstavlja tome se etiketira kao nenormalan, lud, u najmanju ruku čudan.
Kako god, postavljena situacija, onoga koji ne čini zlo izbacuje iz društvenih okvira, jer samo društvo koje je postavilo zlo kao osnovu, ne prihvata dobro kao prirodnu pojavu. Osnova koja je postavljena se onda bavi time da tobože proganja zlo.
Stvoreni su čitavi sistemi pravosudnih, zakonodavnih i socijalno-patoloških tela koja se bave time i tako se, za onog koji posmatra sa strane sve to, stvara utisak da se dobro bori protiv zla.
Da nije toliko tragično bilo bi smešno, jer zapravo je potpuno drugačije. Zlo, koje ne samo što je prihvaćeno, već postavljeno kao temelj svakog ljudskog delovanja je stvorilo bezbroj sistema i podsistema u kojima se gradira i kategorizuje. Tako zločinci u ime zakona, boga ili nečeg trećeg, proganjaju, proklinju, ili čine nešto drugo nekim drugim zločincima, a svoje postupke pravdaju nekim tupavim zakonima bilo koje vrste.
Zlo se bavi samim sobom sa velikim uživanjem, poput svinje koja se valja u blatu, ali ako li bi neko ukazao na to, bio bi odbačen, kažnjavan ili ubijan, jer zločinci ne daju da se dira u njihovo.
Zlo prosto obožava materiju i sve što je materijalno. Novac je postavljen u osnov svega, a „para vrti, gde burgija neće“. Materija je hrana, novac je jelo, čovek se gleda kroz novac, radi za njega i u toku rada, čak i ako je dobar, on prodaje deo sebe zlu, “jer živeti se mora”, a hleb se kupuje, voda se plaća, sve ima svoju cenu, a platežno sredstvo je novac.
Tako stvari stoje na ovom i u mnogim drugim svetovima, gde snaga dobra nije uspela da održi prirodni tok, gde je neka vrsta koja voli materiju prevladala, prosto je tako. Ali, o mnogim svetovima ću kasnije, sada hoću da se fokusiram na ovaj koji znamo donekle, jer u njemu živimo.
Osnovno pitanje ostaje isto: da li ljudi čine dobro, ili čine zlo? Odgovor je krajnje jednostavan: ako u prirodi ne postoji dobro i zlo, već samo život ili smrt, svaka vrsta akcije koja donosi razaranje, pustošenje i uništavanje prirode je zlo. A priroda se ne pokazuje samo kroz čoveka. To je široko rasprostranjena demagoška glupost, da je čovek vrhovno biće u lancu ishrane. Najrazvijenije i najpametnije.
Žalosno je uopšte poređenje raznih vrsta inteligentnog razmišljanja. Sve u prirodi ima energiju, a ljudska pamet je često bacanje energije u besmisao, jer čovek se jedini, od svih vrsta na ovom svetu, bavi takvim glupostima, da je to ponekad prosto neverovatno. Zlo nema uzrok i nije predvidljivo u tom smislu, ima samo jednu osnovnu definiciju: otimanje dobrog, jer zlo ne stvara.
Iako sebičnost, vlastoljubivost i svi proizvodi stvari kao što su ljubomora, kradljivost, prevara i uopšteno spremnost na zločin svake vrste, dominira nad čovekom koji je pod uticajem zla, ili koji je direktno usvojio zlo kao svoju ličnu filozofiju, takav čovek ne stvara. Takvi ljudi nikad i nigde nisu ništa stvorili, niti će to ikad učiniti. Pored sve raskoši, hvalisavosti i često potpunoj posvećenosti materijalnim dobrima, zlo nema u sebi moć istinskog stvaranja. Ne može da stvori i gotovo, ali zato može da ukrade od ideje do svega materijalnog, može da uceni da neko stvori za njega, a ne libi se da ubije po potrebi da bi dobilo ono sto želi, a to je materiju, u bilo kom obliku.
Materija sama po sebi je proizvod energije i ne samo da je proizvod, već ne može ni da postoji bez nje. Protok energije kroz materiju je stalan i neprekidiv, jer bi nestala materija bez energije, ne bi je bilo i zato dolazimo do jedne od onih tragičnih situacija, gde zlo kaobajagi brine za energiju, jer nestankom energije bi nestala i materija koje zlo toliko voli.
Da ne bih dužio, zlo je zlo i nije vezano ni za koji oblik društvenog uređenja, ili bilo koju vrstu ljudske aktivnosti. Ono deluje kroz čoveka, preko pojedinaca i grupa, ali nije nikako vezana niti za ovu ili onu grupu, a kamoli narod. Žudeći za materijom koju ne može da stvori, zlo ne deli ljude na pripadnike naroda, klase ili određene društvene grupacije, već samo na one koji mogu da posluže svrsi ili ne.
U stalnom stremljenju da se domogne materije i svega materijalnog, zlo ne pravi razliku po normama koje su svima nama preko bajki, priča i pesama usađene još u najranijem detinjstvu. Shvatajući moć institucija ono se uvuklo u svaku od njih, od dečjeg vrtića do Akademije nauka i radi li radi.
Svaka ideja koja može da bude ukradena se ukrade, svaka radost koja može da se otkine se otkida, sve što može da se zgrabi se grabi, prosto se ne pravi razlika ni na kom nivou, samo se otima, grabi, vara i ubija. Pogledaj samo politiku današnjice i političare. Zar oni nisu zločinci? Čime se sve ne služe da bi stekli materijalno dobro u bilo kom obliku, sve lopov do prevaranta. Go ološ u odelima sedi u ukrašenim stolicama i foteljama, voze se u najskupljim automobilima, lete po svetu, trošeći besomučno novac koji nisu ničim zaradili, a kamoli stvorili, a i kako bi, kad zlo ne može da stvori.
Robin Hud je po definiciji zakona svog vremena bio kriminalac. To je bio i Kraljević Marko, kao i Banović Strahinja. Bile su to i mnoge druge istaknute ličnosti u istoriji svakog naroda, ali da li su oni bili zločinci? Da li je Isus Hrist bio zločinac, ili je bio kriminalac po definiciji rimskog zakona? Da li je Buda, princ po poreklu, bio zločinac, da li je Dalaj Lama kriminalac? Da li su oni bili kriminalci ili zločinci? Zakon koji je vladao, ili vlada, u njihovom ili sadašnjem vremenu im je sudio, presudio i osudio. Proglašeni su krivcima za neko kriminalno delo, ali da li su bili zločinci? Neki jesu, neki nisu; što se više čovek bavi nekim od njih, upoznaje bolje njegove prave porive (tzv. motiv), njegovo delovanje i prirodu tog pojedinca jasnije sagledava i dobija istinitiju sliku o njemu. Neki od njih su promenili tok istorije, neki od njih su nestali u olujama vremena, neki su prosto bili budale.
A kriminal postoji, nesumnjivo. Kao što se ne sumnja u svetlost dana i mrak noći, tako postoji kriminal. Iako je nezahvalno poređenje, ipak ću ponovo da potegnem primer čoveka koji se sprema da seksualno zlostavlja šestomesečnu bebu. U skorijoj prošlosti se to desilo u ovoj zemlji (kao što se to dešavalo i dešava i u drugim zemljama), ali pod navalom mnogih zlodela i pod pritiskom zlih institucija ljudi u ovoj zemlji su zaboravili na to. Zabašureno je i gurnut je pod tepih taj neopisivo grozan i odvratan zločin koji je ta budala učinila. Mašinerija koja briše iz kolektivnog pamćenja ljudi i najteže zločine je vrlo efikasna.
Zločin je učinjen, beba je umrla, zločinac je uhvaćen i šta je dalje bilo sa njim se ne zna, niti ko želi dalje da sluša o tome.
Pravo pitanje međutim leži u sasvim drugoj postavci. Da je neki dobar i pravedan čovek imao pištolj na dohvat ruke i video tog bolesnika kako se sprema da učini taj bolesni zločin i da je uzeo pištolj, otišao tamo i ubio tog bolesnika kako bi ga tzv. zakon tretirao?
Nedozvoljeno nošenje i upotreba vatrenog oružja, pod jedan. Dalje ide ubistvo sa predumišljajem i ko zna šta bi još nakačili tom čoveku koji bi svojim delovanjem spasio ljudski život. Dečji život, život bebe! Svakako bi bio proglašen kriminalcem, bio bi hapšen, maltretiran, zlostavljan od strane policije, sudilo bi mu se i bio bi osuđen na doživotnu robiju. Zato zlo voli institucije, svoje tvrđave, svoja uporišta moći iz kojih širi svoj smrdljivi uticaj preko čoveka u prirodu.
Priroda se brani. Njoj nije potreban ljudski rod, još manje arogantni zakoni tog roda, a ponajmanje izumi kojima se čovek služi da bi je upropastio. Zato se mnogi ljudi koji osećaju prikljanju kriminalu, a ne institucijama. Oni nisu zli, već beže od zla i utočište nalaze među drugim ljudima koji se bave kriminalom. Zakoni se menjaju, zlo ih prilgođava svojim sve većim potrebama, ali ljudi vezani za prirodu osećaju duboku potrebu za skladom i zato pod pritiskom tzv. društva beže u kriminal. To naravno ne znači da su svi kriminalci dobri, niti da su svi ljudi institucija zli, ali svakako bi trebalo da raščistiš sa predrasudama koje nosiš u sebi.
Kriminal je zanat, nauka, ako Ti je tako lakše. Uči se i razvija i sam po sebi nije ništa drugo već jedan paralelni sistem koji živi naporedo sa zvaničnim sistemima. U tom sistemu, koji je po mnogo čemu bliži prirodi od institucije, postoje pravila, nepisani zakoni, postoje oni koji su se uspeli na lestvici uspeha i oni koji su u padu. Postoji gotovo sve što postoji i u zvaničnim institucijama, ali jedna stvar je jasnije definisana – greške se plaćaju. Neminovno, kao u prirodi, greška dovodi do pada, do uništenja. Prosto, neko te ubije, kazni na neki način, ili učini nešto treće, jer si ga oštetio.
Ne postoji poluga zvaničnog sistema koja kriminalca može da odbrani od drugog kriminalca, ukoliko je taj drugi rešio da ga uništi.
Zato bih Te zamolio da sada konačno i zauvek odbaciš predrasude koje su ti usađivali zločinci i da kriminalce smatraš zločincima, jer iako dosta njih među njima to zaista i jeste, postoji među njima dosta njih koji su ušli u taj paralelni sistem isključivo zbog toga, jer je u njima radila priroda toliko jako, da nisu mogli da trpe zlo koje se širi iz institucija sistema. Tebi to neće pasti preterano teško da shvatiš, jer osećaj za ono što je dobro i pravedno i samim tim u skladu sa prirodom, je izrazito jak i stabilni deo Tvoje ličnosti, tako da pišući ovo znam da samo dodajem kap u more tvoje pravdoljubivosti, koja je zapravo potreba za skladom sa sobom i okolinom, što neposrednom tako i širom.
Ukoliko sam te na bilo koji način zamorio, ili Ti dosadio ovim što sam napisao, budi tako ljubazan i nemoj da se ljutiš, jer namera ovog pisma nije da hvali kriminal, ili osuđuje zločin, već da razbije jednu od mnogih predrasuda koje nosiš u sebi, ne svojom krivicom. Znam da tema nije iscrpljena ni izdaleka, niti da je ovo relativno kratko pismo dovoljno da razjasni čitavu tu ujdurmu do kraja, ali se duboko nadam da će te povući da pustiš svoju prirodu da se postavi gde joj je mesto i da se stopiš s njim, jer bi sve ostalo bilo čisto gubljenje preko potrebne energije. Hvala ti.
