Prodala sam dušu đavolu.
Nije to bio pazar iz interesa već iz ideala. A ideali su najjače oružje, samo ne u rukama sanjara i skupljača oblaka. Njima su prokletstvo. I ideali i želje. Jer oni ne znaju za granice kada krenu u osvajanje. Ratnik sanjar. Najprokletija kombinacija.
Nisam tražila ništa za uzvrat. Dala sam je na dlanu. Uz osmeh. Gledala ga pravo u oči, i poklonila mu dušu. Pitao je šta tražim, nije da nije. Rekla sam večnost. Dok god ona trajala, želim da je provedem sa tobom. I ako večnost ima kraj, ne marim. Do kraja. Rame uz rame. Nasmejao mi se i rekao „dobro“. Smejali su mi se i drugi. Njima sam ja rekla „dobro“, i nastavila ruku pod ruku sa sopstvenom dušom.
Stvarala sam carstvo. Išla napred kada se svi povlačili, plaćala krvlju parče hleba, plaćala suzama cenu stvaranja. Mislila sam da imam snage da mu očima objasnim ljubav, da mu umesto žezla u ruku stavim cvet, da mu rogove pripitomim. Umirala i rađala se ponovo, da mu pokažem da mogu i umreti. Za njega, za carstvo koje smo stvorili zajedno. I kada je bivalo loše, prezrivi pogledi onih što su mi se smejali, samo su me jače gurali u ratove. I svaki put kada bih ponovo vratila svoju dušu u njegove ruke, bila bih ponosna. Hodala bih tih dana uzdignute glave i vojničkih ramena, jer još jednom, dokazala sam da se đavo ukrotiti može. Učila sam ga strpljenjem mudraca kako se ljubi. Kako se najsporije najveće planine prelaze, dok bi ih on samo srušio i krenuo dalje. Vraćali smo se hiljadu puta na početak da udišemo vazduh umesto da ga sečemo, da plivamo umesto da razdvajamo mora, da gledamo u sunce umesto da ga gasimo.
Celja nam je bio isti, način drugačiji. Baš svaki put. Voleo je i on mene, nije da nije. Samo je više voleo naše carstvo nego mene samu, instituciju više od pojedinca, red i hronologiju više od kreativnog haosa i razum više od osećaja.
I kako sada, kada više nisam u stanju da držim korak? A duša moja i dalje je njegova. I ako odem i ako ostanem, više je nemam.
A baš sam svim srcem verovala u čuda!
