Daske moje, daske pozorišne,
ja vam stremim, a drugi vas gaze,
što bez muke scenu osvojiše –
poreklom im utabane staze.
Željna sam vas, a hvata me jeza
kad pozorje osvoje na kraju
svi koji se, zbog debelih veza,
i bez škole glumcima smatraju.
Ljaga glume i krah umetnosti
neprebolno staju mi na muku –
ali sebe vidim u večnosti,
jer daskama pružam svoju ruku.
Hitam napred, srce još bori se,
jer i nema života za mene
dok ne stanem na sred pozornice
što je krase zavese crvene.