spot_img

Tijana Milojević – The CHEF

Recepti se ne mogu menjati. Nije to dobro pravilo.
Samo MI, kuvari, možemo se okušati u boljem dekorisanju. Sastav jela, miris, autentičnost su nekog obroka. Zamislite da mu neko sad promeni oblik, izmeni miris, ne daj bože ukus.. Gubi na delu! Nema remek-dela.
Jer je svako jelo remek-delo kuvara koji ga sprema!
Tradicionalno je postupak dat, da se recept koristi isti. Jedan jedini. Ostalo je na dekorisanju dozvoljeno. S toga, poželeo sam, kao mladi kuvar da se okušam u svetu kulinarstva.
Želim da utvrdim svoje mogućnosti, da prihvatim svoje greške, da zadovoljim svakog svetskog ne samo domaćeg kritičara i da postanem jednoga dana ŠEF kuhinje. Neke kuhinje čiji je izgled na zavidnom nivou, gde svaki detalj blista od čistote, gde šetaju kuvari u sveže ispeglanom odelu, gde se svaki tanjir pre izlaska proveri dobro. Mesto na kojem ljudi odišu zadovoljstvom. Jer snaga ulazi na usta, a osmeh i ljubav dolaze putem dobre hrane i punog stomaka.

Srednja škola. Nisu me baš voleli na tom mestu. Prvo, društvo je bilo jako ljubomorno jer sam uvek išao na takmičenja i uzimao prvo mesto i na dekorisanju i na pripremi raznih specijaliteta i na pripremi sopstvenih začina i ostalog. Nisam bio štreber, ali sam pamtio sve na času. Dobijao sam dobre ocene na taj način, kod kuće knjigu u ruke uzeo nisam. Jer sam voleo više da budem na ulici sa drugarima, nego u kući za knjigom. Jedini put kada bi me neko video sa istom, bilo bi ako bih proučavao neka jela svetski cenjenih kuvara.
Profesori su voleli što sam dobar djak i što im škola ima nekoga za predstavljanje nje u kulinarstvu. I u gradu su me po tome znali, jer sam dobijao diplome i nagrade. Inače, nisam bio omišljen u društvu tih profesora što se moglo videti i po mom broju zamalo izbacivanih puta iz škole. Devetnaest puta čak su hteli da me izbace. Ne, nisam imao vezu da preko te iste ostanem u školi. Ali rekoh, zbog mojih priznanja, ostao sam tu.
Završi sam srednju.

Posao ili školovanje. Kakvo crno školovanje. Želeo sam da se osamostalim i zaradim svoj prvi novac, baš putem moje strasti – kulinarstva. Zaposlio sam se prvo u piceriji. Neću reći njeno ime. Mesec dana radilo se punom parom. Na kraju prvog meseca, dozvolili su mi zbog izvrsnog ponašanja na poslu da sam osmislim recept za novu vrstu pice na našem meniju. Kolege moje nisu bile baš oduševljene. Ipak su duže radili od mene, a samo ja sam bio privilegovan za tako nešto. S toga, jedne večeri nakon mog rada, kolega je došao i ubacio miša u kuhinju. Sutradan ujutru šef je poludeo i pozvao me na razgovor. Jedini sam ja bio u drugoj smeni prošlog dana. Jedino je meni to moglo da se dogodi. I zato, izbačen sam sa posla. Naravno, ona vrsta pice koju sam ja osmislio ostala je na njegovom meniju..

Otišao sam na jedno mesto gde su se prodavala isključivo grčka jela. Naravno jela spremljena na grčki način. Dakle, njihova kuhinja. Nisam pravio razliku u kuhinji, želeo sam što više iskustva i znanja da prikupim. Znao sam da će mi jednoga dana to trebati. Makar me neko pitao nešto vezano za takvo neko jelo, znao bih da odgovorim. Snašao bih se.
Čekao sam par dana da mi jave. Prihvatili su me. Gazda jeste bio Grk poreklom, ali je naš maternji poznavao izvrsno. Majka mu je sa ovih prostora. Kao i uvek bio sam potpuno iskren. Znao sam da to može čoveka gurnuti u ćorsokak, ali sam želeo iskrenu i kvalitetnu komunikaciju. Jer je onda saradnja daleko bolja. E sad, do čoveka je.. Rekao sam mu kako sam izgubio posao. Trudio sam se. Ne želim sad depresivno da zvučim, ali hoću da budem otvoren. Njemu se moj način govorenja, moj stav svideo. Čak, kada mi je posao već bio u rukama, zamolio sam ga da mu napravim nešto da zna da nije običnog momka zaposlio. Već nekoga ko je spreman na rad, ko želi sebe da sto posto da, da bi gazdi cvetale ruže bio bih rado požrtvovani baštovan. Tako je i bilo. Sedam mesei sam radio kod njega. Plata je bila i više nego dovoljna. Negde na polovini tih meseci upoznao sam jednu devojku. Želela je da živimo zajedno, ali ja nisam bio spreman. Ipak je to nešto veće, jače. Možda je nisam voleo toliko da bismo se preselili u zajednički stan. Nju je to povredilo i odustala je od nas. Žao mi je, ali nisam mogao protiv srca. Nije sve u razumu.
Gazda je morao kuhinju da zatvori, Poreska se tu umešala i sve je propalo. Ja sam ostao bez posla. Taj isti gazda je obećao da će mi naći posao, pa makar prevrnuo zemlju. Sprijateljili smo se nakon toga baš. Bili jesmo prijatelji, ali od skoro smo krenuli i na piće da odlazimo i družimo se u kućnim varijantama. Postao mi je kao drugi otac, jer je bio od mene dvadeset i kusur stariji.

Prošlo je tri meseca, a ja bez posla. Jednog jutra je došao Grk i rekao mi: ,,Znaš, problem je kada postaneš dobar, bivaš nezamenljiv!“ Nisam baš shvatio šta je želeo time reći, ali sam znao suštinu rečenice.
Rekao mi je da je otvorio njegov drug restoran, da taži kuvara i da me je predložio. Oduševio sam se. Dosta picca-majstorije, dosta Girosa, sad nešto veoma ozbiljno. A svaka otbiljnost u sebi sadrži rizik. Pristao sam.
Naime, reč je o restoranu francuske kuhinje. Montrez-vous! – U prevodu ,,pokaži se!
Krenuo sam sa radom u restoranu. Sve je na zavidnom nivou, sve je ono o čemu sam maštao. Po prvi put, osetio sam strah. Pomislio sam da ću se obrukati, da ću negde kiksnuti sigurno.
Proučavao sam noćima njihova jela, ona koja smo služili u restoranu. Nisam trenuo. Učio sam i učio. Znao sam da je odličan tajming najbolja pohvala. Zapravo, spremiti jelo pre predvidjenog vremena i servirati ga je pravi tajming. Dakle, sve na vreme i u potpunosti sklad mirisa i ukusa. Tako je i bilo. Bio sam prvih mesec dana izmrcvaren. Noći provodio u učenju, proučavanju, pre podne u pripremi zaposao a popodne na poslu. Nimalo slobodnog vremena. Ali se trud isplatio. Pred kraj drugog meseca plata mi je povećana za par hiljada. Ne nešto puno, ali sam bio oduševljen. Nisam toliko, kad shvatim, ni žudio za novcem, ali me je uspeh mamio u stopu. Bio sam prezadovoljan njima kao i oni sa mnom.

Na prijemu, koji je organizovan krajem maja, bio sam pozvan od strane gazde da ga udostojim svojim prisustvom. To je zahtevao od mene i Grk. Bilo me je sramota, ali opet u znak zahvalnosti pristao sam. Nisam ja neko ko bi bio dobar dok bih sede i gledao u prazno. Mogao bih da degustiram, ali najviše bih voleo da spremam hranu za druge. Taj izraz oduševljenja njihovog je za mene poput baterije koja se puni i tako dotok krvi mi stiže do srca.

Nisam bio poročan. Jesam, zapravo uživao bih u prvoj jutarnjoj kafi, u ponekoj cigareti u toku dana. Alkohol i ostale supstance sam imao samo u lošem sećanju, jer me je vezivalo za srednju školu. Dakle, donekle da, poročan. Ne preterano, samo umereno.

Na prijemu je bilo toliko ljudi da su banket pravili upravo iz tog razloga na otvorenom. Kraj mora, uz nekoliko hiljada svetiljki. Sa barskim stolovima i keteringom iz upravo našeg restorana. Osećaj je bio predivan. Sve je bilo izvrsno.
A onda, tokom glavnog dela večeri, nakon govora gazdinog pojavila se jedna devojka. Bila je to prelepacrnka. Osmeh joj je bio neprocenjiv. Čaroban. Mislim da sam se zaljubio. I jesam.
Kasnije sam shvatio da je gazdina ćerka, pre toga se izdešavalo svašta nešto..

Par dana nakon prijema, došla je u kuhinju. Rekla je kako će zameniti jednu od naših kuvarica. Nisam ni mogao ni da sanjam da se bavi kulinarstvom, mislio sam da je iz sveta mode ili da je neka vrsta plesnih igračica. Njena figura je varala čoveka..
Više puta tokom njenog rada u kuhinji izbijale su varnice medju nama. Više puta je došlo do rasprave. Jedina misli da je u pravu, a ostali joj ćute. Ja ne mogu i govorim samo kako jeste. Medjutim, ono da je gazdina ćerka, niko mi nije rekao. Devojka je histerisala, bacala tanjire, escajg.. Govorila je da sam kompletni invalid što ne umem da napravim dekoraciju poput njene. U trenutku sam je uhvatio i zagrlio jako, rekao sam joj da nije u pravu i da to što ona radi nigde ne prolazi. To je jedno nevaspitano iživljavanje jedne obične klinke. Završio sam svoje, skinuo kecelju i izašao napolje da zapalim cigaretu.To je učinilo svoje da me ona preko veze je l’ te izbaci iz kuhinje. I tu sam popio otkaz..

Prolazili su dani. Nedelje.. Ja nisam smeo iz kuće da izadjem od sramote, iako niko nije bio na mene ljut. Jednoga dana, pokucao je neko na vrata. Izašao sam, bila je ona.
-Da li bih mogla da te zamolim da izdvojiš par minuta ?
-Naravno. Izvoli.. –pokazao sam joj da udje u kuću.

-Došla sam iz jednog bitno razloga. Želim da se izvinim za sve uvrede, kao prvo. Kao drugo, ja sam suvlasnik restorana. Moj tata je gazda. Rekli su mi da nisi znao.
-Upravo sad saznajem.. –možete mi zamisliti facu u tom trenutku.
-Da. Želela sam da ti kažem, da sam ja glavni krivac da sam ti upravo ja dala otkaz. Ne moj tata, ako si mislio da je on to učinio. I sada želim da te zamolim da se vratiš, jer je moj otac i više nego zadovoljan tvojim umećem, a kolege uporno pokušavaju da saznaju da li postoji šansa da se vratiš.
-Priznajem, veoma sam iznenadjen.. Želeo bih i ja nešto da kažem. Izvinjavam se prvo zbog rečnika i ponašanja. Razumem kritiku, ali preterano vršenje pritiska nad osobljem, jako je ružno. Imam svoje mane i vrline, veoma se time ponosim. Jer mi je bitno od samog starta da sam iskren, da znam da sam neiskvaren u duši, da želim da budem od pomoći bez obrzira koliko me neko iznervira..
-Oprosti što te prekidam ali moram… –znate li zašto me je prekinula? Oh da, usledio je poljubac.

Na posao sam se vratio, sve je išlo punom parom. Varnice medju nama i dalje su pristune bile. I biće. Verovatno jer su nam karakteri isti, jer smo oboje isti. Ne bih ni ja trpeo nekoga ako ga ne volim, ili ako nema istu energiju kao ja. U životu je pored posla bitno naći nekoga da te podržava i bude ti desna ruka, onda kada shvatiš da gubiš sebe. Ja sam pronašao takvu osobu. Verujte mi ni mesec dana nepunih nismo bili u vezi, a već smo krenuli da govorimo o zajedničkom životu. Danas imamo blizance, ćerku i sina. Voleo bih da i oni jednoga dana nadju srodnu dušu kao što sam uspeo ja. Da osete šta znači prava strast, a ne lažna ljubav. Jer od nje se ne živi. Da jednoga dana bave se poslom koji ih ispunjava, koji vole i uživaju radeći ga. Sutradan, svojoj deci biće primer. I tako s kolena na koleno.

Snaga na usta ulazi, osmehom i ljubavlju čuvamo porodicu!

Tijana Milojević
Tijana Milojević
Rođena sam u Kragujevcu 1995. godine. Od ranog detinjstva me je svašta nešto interesovalo, jedino sam se pisanju uvek vraćala. Sigurna u sebe. Svoja na svom. Osobine koje me najviše krase su emotivnost i kreativnost. U svakoj sitnici vidim nešto kreativno i svaki predmet poželim da oživim. Moj moto je: Živi danas kao da je poslednji dan i uvek daj sve od sebe!