„DA LI SMO ROĐENI ZLI
ILI SMO U PUTU TO POSTALI?”
Za Danicu je banja sa toplom vodom bila raj na zemlji. Dugo je priželjkivala odmor na takvom mestu i želja joj se konačno ispunila.
Već nekoliko dana s mužem se kupala u banji nezagađenoj objektima savremene arhitekture, u bazenu okruženom nedirnutom prirodom. Oko nje je bilo puno starih ljudi koji su ovde došli posle raznih operacija, a ono malo mlađih gostiju oporavljalo se od raznih povreda, najčešće prouzrokovanih saobraćajnim nesrećama. Bilo je dosta onih koji su sedeli u invalidskim kolicima.
Okruženost starim, bolesnim, čak i nesposobnim ljudima uopšte je nije deprimiralo, čak naprotiv, sve ju je to podsećalo na relativnost svega, na neumitnu prolaznost, opominjalo, a opet ohrabrivalo da, dok god je čovek živ, ma kako bilo teško i loše, postoji nada. Osećala se itekako živom i htela je, svesna sebe, prolaznosti i vrednosti života, maksimalno da uživa u blagodetima trenutka.
Bazen je bio uvek pun, ali Danica je primećivala samo prijatnost tople vode, zelenilo oko bazena i plavetnilo visoko iznad. Uvek imamo izbor. Pogled su joj privukle štake oslonjene na stolicu pored bazena, pa je nastavila da gleda u tom pravcu ne bi li otkrila čije su. Uskoro je ugledala kako ih lagano, držeći se za ogradu dok izlazi iz bazena tačno utvrđenim pokretima, uzima jedna žena. Iako je imala preko šezdeset godina, bila je još uvek vitalna; a po držanju, čak i kad je držala štake, videlo se da je gospođa; damske manire joj ni bolest ni starost nisu oduzeli. Svakog dana u isto vreme, sama, oslonjena na štake, dolazila je do bazena, polako ih ostavljala pored i lagano držeći se za ogradu ulazila u vodu i posle tačno određenog vremena izlazila napolje. Ti pokreti bili su rutina; taj ritam postao je smisao njenog života.
Banja je bila puna, ali svi su lagano kao reka tekli ne ugrožavajući jedni druge, po nepisanim pravilima koja proizilaze iz neophodnosti života. Mladi, zdravi iz kraja imali su bazen samo za sebe u večernjem terminu. Sve je tako organizovano teklo godinama svojim uobičajenim ritmom.
Jednog dana uz galamu i smeh, kako to samo zna bezbrižna mladost, na bazen je došlo nekoliko mladića i devojaka. Nadjačali su prijatnu muziku sa razglasa ne samo svojim glasovima, već i praskom svojih tela u vodu. To ih je radovalo pa su počeli još više da se prskaju, a jedan mladić je izašao i ponovo skočio. Ostali kupači, stariji, bolesni ljudi ponizno, bez reči počeli su da se sklanjaju, samo su im lica postala ozbiljna i namrštena. Mladića to kao da je zabavljalo, kao da je hteo sve da kazni i istera iz bazena. Popeo se na ramena svoga druga i opet skočio.
– Mladiću! Šta to radiš? – vrisnula je gospođa i nadjačala sve. – Pre mesec dana operisala sam kičmu. Skočio si baš pored mene, mogao si da me povrediš.
– Što se kupaš ovde, za vas bolesne su bazeni unutra – ljuto je odgovorio mladić.
– Ovde je zabranjeno skakanje.
– Ma ko će nama da zabrani? Mi smo odavde i možemo da radimo šta hoćemo, a od vas starih i bolesnih nemamo gde da se kupamo. Zauzeli ste nam celu banju.
– Ti si strašno nekulturan.
– A ti si, babo, luda! Ako ti se ne sviđa, što si došla ovde? Tebi je mesto u staračkom domu, pusti nas mlade da živimo! – društvo oko mladića sad se uveliko zabavljalo, pa je mladić opet skočio.
– Prestani da skačeš, zvaću obezbeđenje – iz njenih usta vrištao je strah uvećan do panike.
Ostali kupači su ćutali, zbunjeni, zatečeni, nespremni. Mladić je bio u društvu koje ga nije sprečavalo da čini to što čini, čak su ga i podsticali svojim smehom odobravanja; žena je bila sama, nemoćna. Bežeći došla je do izlaza, uzela štake i brže nego obično otišla do mesta za obezbeđenje.
– Ha, ha vidi babu kako skače. Pazi da me ne uplašiš. Čuvar je moj rođak! – smejao se mladić moćno, a za njim su se smejali i ostali iz društva.
Lepota dana rasprsla se u bezbroj kapljica vode koju su mladi pljuskali oko sebe. Devojke su se smejale i kružile oko mladića koji je očito postao njihov junak dana.
Danica je bila na bezbednoj daljini, ali se osetila poniženom više nego ona žena. Bazen je bio pun, a NIKO ništa nije uradio, ništa rekao. Da li svi misle da bi to bilo uzalud, pa je bolje i ne pokušavati ništa, ili je najbolje okrenuti glavu i praviti se da ne činimo ništa, jer ništa nismo ni videli? Ili je možda najbezbednije sebe ubediti da nas se to ne tiče? Danici su kroz glavu misli smenjivale jedna drugu, a bes zbog nemoći, zbog razočaranja, zbog izdaje, postajao je sve veći.
U jednom trenutku ispred sebe je ugledala mladića: lice mu se naglo uozbiljilo, nervozno se okretao oko sebe, a onda zaronio. Danica je pogledala u pravcu odakle je došao i na ivici bazena ugledala ženu sa čuvarom.
– Sad je bio tu! – gledala je u vodu, a njen pogled je odavao strah: ponižena, biće još i ismejana.
Čuvar je razgovarao sa ostalima iz društva. Svi su bili ozbiljni, pomalo uplašeni, a malopređašnja nadmoć i oduševljenje su se istopili na suncu. I opet niko ništa nije preduzeo, kao da se sve to desilo davno pre i da su na to svi zaboravili. Zatečena u trenutku, besna na ravnodušnost, Danica je visoko podigla ruku iznad vode, mahnula čuvaru da je vidi, a onda prstom pokazala na mladića koji se krio ispred nje.
Dok je mladić pokunjeno izlazio iz bazena, prišao joj je muž i rekao:
– Zašto si to uradila? – bio je zabrinut.
– Zato što mislim da tako treba. Zato što, kad je bio takav junak, neka sad prihvati odgovornost za svoje postupke. Zato što, ako se tako nešto meni desi, hoću da verujem da će neko ipak da mi pomogne – rekla je odlučno, bes ju je još držao, ali plašila se. I te kako se plašila. Ono što se desilo još više ju je zabrinulo…
Mladić je na ivici bazena, mokar, u kupaćim gaćicama, ponizno savijen ispred čuvara delovao žalosno, a reči su mu bile još sramnije:
– Nisam samo ja skakao, i oni su! – pokazao je na svoje drugove.
– Nismo. Mi smo se samo prskali, a on je skakao. I on je vređao gospođu! – odbrusili su i oni njemu. Domalopređašnje „drugarstvo” rasprslo se kao mehur od sapunice.
– Vidi nas – govorila je Danica mužu. – Brinem se… („O, da l’ smo rođeni zli, il’ smo u putu to postali?” – stih omiljene pesme joj se odnekud sam javio)… među starijima nema ni odvažnosti, ni saosećanja, ni samopoštovanja… među mladima nema ni prijateljstva, ni čojstva ni junaštva. Ako mladima ne poručimo ono što nam je dužnost, sve će nas ubiti nečinjenje. Sve bi bilo u redu da mu je neko još na početku rekao da to što radi ne samo da nije lepo, nego nije ni dozvoljeno. Mladić je još golobrad, treba i njegovu dušu zaštititi od loših reči i pogrešnih dela.
Niko ne želi da ostari, ali neće ostariti samo onaj ko mlad umre; a pošto se ni smrti niko ne raduje, preostaje nam da čuvamo sebe u mladosti za dobru i poštovanu starost.
