Stajala je pred prepunim ormarom i večitom dilemom: šta obući?
Gledala je u komade odeće i opet nije mogla da se odluči; ovo malo bolje, malo kvalitetnije i skuplje čuvala je za neku drugu priliku. Koliko je samo novca uludo bacila kupujući stvari za „posebne prilike”, za neko „bolje sutra” samo zato što je cena bila povoljna. A dešavalo se da ih nikad ne obuče, jer bi do te „svečane prilike” imala neki kilogram više, ili bi se moda promenila, ili nije bila sezona, a nekad bi je i „prilika” preskočila…
Često je gledala u te komade koji su samo zauzimali prostor i gušili, shvatajući da ni tada, a najverovatnije i nikada više neće da ih obuče. Najčešće bi zatvorila ormar, svesna da isuviše dugo stoji neodlučna, ne uzevši ništa iz njega.
I ovoga puta je učinila isto: zatvorila je ormar zaključivši da šetnja s psom nije posebna prilika i da joj ništa novo iz ormara ne treba. Ionako će preko obući jaknu. Ići će u onom u čemu je već bila: u izbledelom duksu, staroj trenerci i iznošenim čizmama.
Od Nove godine ipak je uvela novinu.
Svaka promena je teška, ma koliko mala bila. A njena najveća želja bila je da se pokrene, da konačno ustane sa fotelje, da ugasi televizor i kompjuter, da umesto između sudopere, šporeta, kompjutera i televizora, prošeta negde dalje, da izađe napolje i bude na suncu, vetru, vazduhu… I uspela je… uz pomoć svog psa.
Često joj se nije išlo, ali nije mogla da ga izneveri, jer on se tako divno radovao i skakao oko nje, a onda čekao da mu stavi povodac. Kad je jednom videla tu sreću, nikako više nije smela da mu je uskrati. Pas ju je izvodio u šetnju, a ona je žurila za njim… i smejala se i uvek bi se vratila raspoloženija nego što bi krenula.
Prvo su šetali posle ručka obližnjim ulicama do periferije grada. To su bile one, malobrojne ulice sa porodičnim kućama i dvorištima.
Šetali su svakog dana, pa je navikla pogled na iste slike: kuće male, srednje ili malo veće, sa starom ili novom fasadom, sa uređenim i neuređenim dvorištima.
Krajnje odredište im je bila velika, usamljena kuća na periferiji grada. Kuća je imala 12 terasa i lavove na ogradi. Gazda je radio u Švajcarskoj. Retko je dolazio, ali mu je zato radnik zadužen za održavanje kuće redovno slao snimke. Kuća je imala sve: i travnjak, i garažu, i 12 terasa, i tobogan, i ljuljaške i kamere. Komšije nisu mnogo znale o njemu, a od rođaka se udaljio. Svake godine, sve do ove, radnici su po nešto novo radili na kući. Izgleda da je gazda konačno sve završio.
Uživaće, kad se jednog dana vrati.
„Mora da je mnogo radio za ovakvu kuću” – pomislila bi svaki put kada bi dolazili do ove velike kuće, a onda bi se polako vraćali nazad.
Vremenom je počela s psom da šeta posle večere. Bio je mrak i bilo je manje ljudi, pa je to bilo pogodnije za šetnju s psom.
Mrak i ulično svetlo su davali drugačiju sliku ulica kroz koje su prolazili; i kuće su drugačije izgledale. Bilo je mnogo manje osvetljenih delova. Tek poneka osvetljena soba ili dve bile su uokvirene mrakom okolnih prostorija. Tako je primetila da skoro svaka kuća ima nadograđeno potkrovlje, sprat, a neke čak i dva. Još nešto je kućama bilo zajedničko. Niko u tim dozidanim delovima nije živeo.
A zbog tih delova, znala je, ljudi su se odricali mnogo čega: novih cipela i mnogo drugih stvari, kupovali su vreće cementa i prikolice peska, cigle, a išli u pocepanim gaćama i čarapama. Zarad još jedne sobe, potkrovlja, sprata, uskraćivali su sebi odlazak na more, kod zubara… I ništa nije bilo teško dok je trajalo to odricanje i maštanje za neko bolje sutra. Sve je bilo lako dok je tu bila nada o nekom boljem sutra, nada o životu punom komfora, slobode, uživanja. I nije bilo teško ni umorno telo, jer je u očima bio sjaj, nisu boleli ni prazni džepovi, jer je srce bilo puno nečeg boljeg, nečeg posebnog… kad deca porastu, kad dođu unuci.
Gledala je u te kuće pune mraka; većina tih nadograđenih, uvećanih soba i spratova stajala je pusta i propadala, kao i gazde. Sada je taj mrakom okružen prostor za neke buduće, posebne prilike tužno svedočio o ljudskim nadanjima, uzaludnostima i promašajima.
Sve veće kuće, sa sve manje ljudi. Kroz osvetljen prozor videla bi samo domaćina kako sedi i gleda u televizor.
Na uglu jedne raskrsnice ispod svetiljke, stajala je grupa dece. Stajali su bez reči zagledani u svoje mobilne telefone i tablete i samo ponekad bi progovorili, tek da pokažu nešto na telefonu.
Tužno je pogledala u svog psa…, ali on ju je vukao dalje pa je morala je da požuri za njim. Još malo i doći će do usamljene kuće na kraju grada, a onda će se polako vratiti.
Kuća je bila osvetljena više nego obično.
Bilo je hladno, a vrata su bila otvorena. Desetak ljudi stajalo je u dvorištu; iz kuće se videlo svetlo, a na sredini sobe stajao je – sanduk.
Pored njega, gorela je sveća.
Gazda se vratio.
