spot_img

Borislav Kosanović: Biti „životinja“ ili „čovek“

Ne volim često da pišem, da ne kažem svakodnevno, kratke tekstove, neku vrstu bloga, kako god. Jednostavno, koliko god bilo korisno da je pisac „u treningu“, svakako smatram da je inspiracija osnov pisanja i najkvalitetniji pokretač. To ne znači da oni koji pišu svakodnevno treba da to prestanu da rade, svako ima svoj stav, dobro je biti u treningu, ali to lako odvlači u rutinu, a onda se gubi nadahnuće i onaj poetski zanos. Šta znam, neka i grešim, ispravite me ili, možda, ne.
Elem, da ne filozofiram previše, a da se vratim svom motivu za ovaj tekst, belešku, blog. Koliko često čujemo „ne budi životinja“, „ponaša se kao životinja“, „probudila se životinja u njemu“. To su floskule koje se obično izgovaraju bez dublje analize, sa unapred ukalkulisanom ispravnošću, a da li je baš tako?
Zamislite se malo koliko je taj negativan kontekst neopravdan, jer kad su to životinje bile toliko surove, koliko to može biti čovek. Kada to životinje vređaju, ponižavaju, povređuju druge, a da to nije samo u prirodnom lancu ishrane i borbe za opstanak. A mnogo primera možemo pronaći gde se ogleda sva njihova dobrota, sve ono na šta bi se ljudi mogli ugledati. Ako već treba da se koriste određene floskule, onda bi to moglo da bude recimo „veran kao pas“. Ali, mogu li ljudi, bar toliko da budu, bar u jednoj floskuli nalik životinjama?
Juče šetam ulicom, žureći za poslom nisam mogao da ne zastanem i da ne pogledam dva puta u prizor koji mi se nameće pred očima. Nemački ovčar, jedan od omiljenih meni, a i mnogima drugima, sedi na ulici tužan i nemoćan sa plastičnim balonom oko glave. Neko je našao za zabavno da isti oblikuje, odseče mu dno i suženi vrh i da psu navuče na glavu tako da niti može da se oslobodi, a i na skoro nemoguć način da dođe do vode ili hrane, jer mu je vrat bio jedva pokretljiv. Gledam i ne verujem. To mu sigurno nije uradio neki drugi pas ili neki drugi pripadnik životinjskog sveta. Surovo, glupo, bezobrazno! Čemu? To je čovek, to smo mi, ono što može samo u ljudskom mozgu da se razvije. I malo je bilo to, nego je isti plastični balon bio ojačan paljenom žicom, kanapom vezanim za ogrlicu psa, kako ga sam nikako ne bi mogao ukloniti. Srećom, naišao je i jedan poznanik, majstor, sa nešto alata po džepovima radničkih pantalona i ubrzo je žica bila isečena, a plastični balon skinut sa glave nesrećne životinje. Samo je uputio zahvalni pogled tužnim očima i sklupčao se na betonu. Da, ljudi su ga, pride, isprskali zelenim auto-lakom. Valjda da ga prepoznaju ako se oslobodi. Da vide da li im je bolesni eksperiment uspeo, šta li?
Nastavljajući svojim putem, a i kasnije čitavog dana, nisam mogao da se oduprem pitanjima iz prve polovine teksta. Kakvi smo to? Naravno, nisu svi ljudi takvi, znam mnogo i imam među prijateljima, osoba koje se zaista bore za životinje, vole ih, brinu o njima. Ali, razmišljam o onom što dolazi iz bića koja se nazivaju ljudima. Tako nešto pas nikad ne bi učinio čoveku.
Sećam se i priče jednog kolege i scene koju je doživeo sa pacovima. Da, pacovi, kojima ni ime ne želimo da spominjemo, te štetočine kojih se grozimo. Pričao mi je kako je na jednom otpadu posmatrao starog pacova koji je tražio hranu. Naišavši na neke ostatke u smeću, probao je i otišao. Ubrzo se pojavio, na oko, dosta mlađi primerak koji je zbunjeno posmatrao i nestao. Kroz nekoliko minuta vratili su se skupa, a onaj stariji je pokazao mlađem gde je hrana i otišao. Više puta sam čuo priče da njihova vrsta, kada traži hranu, prvo šalje najstarijeg, a ako se on ne otruje, onda dolaze drugi i hrane se. Kada uporedim sa sklopom onih iz prvog dela priče, dođem do zaključka da bi ljudi verovatno crkli od gladi dok bi se dogovorili ko ide prvi. Kod životinja postoje druga pravila, očigledno „čovečnija“ da se našalim.
I sad razmišljam o psu od juče. Da mu je neko od tih „ljudi“ vlasnik, u nevolji bi ga branio do smrti. Nesvestan je on kakvi sve ljudi mogu biti. Sledeći put kad začujem floskulu koja životinje degradira kako bi se predstavilo neko ljudsko ponašanje moraću da uđem u polemiku sa dotičnim. Ako na nemuštom jeziku postoji nešto kao „ponaša se kao čovek“, „probudilo se nešto ljudsko u njemu“, verujem da je to priličnije od primera koji su nama poznati. Kako bilo, ono što je čovek u stanju da učini drugom, životinja ne bi mogla ni da pomisli. Ubeđen sam u to.
Borislav Kosanović
Borislav Kosanović
Pesnik i pisac, romantični huligan. Član „Arte“ družine, sa boravištem u Kljajićevu, a živi tamo gde putuje. Večno razapet između Disove tame i Mikine vedrine, svojih omiljenih pesnika, jednako ga inspirišu i Jesenjin i Džim Morison. Konture vedrine mu daju tri stvari istog početnog slova, „Partizan“, pank i poezija, a boje crtežu duše donosi osmeh ćerke Katarine. Sve što piše i stvara čini s nadom da će jednog dana ona biti ponosna na njega.