Istraživanja pokazuju da osećaj divljenja pomaže deci da budu manje fokusirana isključivo na sebe i više okrenuta svetu koji ih okružuje.
Priče o mladim ljudima koji zagovaraju i bore se za sprovođenje projekata i ideja koje imaju za cilj da naprave pozitivnu i značajnu razliku u svetu, iznova i iznova nas inspirišu. Malala Jusufzai, pakistanska aktivistkinja za pravo devojčica na obrazovanje i najmlađa dobitnica Nobelove nagrade za mir, i Kreg Keilburger, koji se zalaže za ukidanje dečjeg rada, samo su neki od njih.
Međutim, postoji i druga strana tih priča. Istraživanja pokazuju da u Americi određen broj mladih karakteriše sve veći egocentrizam i sve manja povezanost sa drugima.
Empatija vs egocentrizam
Nedavno završena studija koja je ispitivala stepen empatije među blizu 14.000 univerzitetskih studenata u periodu od 1979. do 2000. godine otkriva da su studenti tokom godina bili drastično manje empatični, naročito posle 2000. godine. Osim toga, narcizam, koji stoji u negativnoj korelaciji sa empatijom, u porastu je među mladim ljudima fakultetskog uzrasta. Narcisi su po definiciji pojedinci isključivo fokusirani na sebe, koji druge ljude sagledavaju samo kroz kontekst lične koristi umesto iskrenog prijateljstva, što je prilično daleko od empatije. Štaviše, istraživanje iz 2006. godine pokazalo je da 81% mladih od 18 do 25 godina smatra da je „steći bogatstvo“ važan cilj, dok za 64% to predstavlja najvažniju stvar u životu. Nažalost, samo 30% mladih veruje da je važno pomagati drugima u nevolji.
Dok se pomenuta istraživanja bave univerzitetskim studentima i mladim odraslim osobama u pogledu njihove empatije, naučna otkrića, sa druge strane, ukazuju na to da veštine koje su potrebne kako bi se povezali sa drugima nisu podsticane i negovane tokom ranijih perioda njihovog razvoja.
Iz tog razloga nameće se pitanje kako nastavnici mogu da pomognu svojim učenicima da izbegnu sumoran put egocentričnosti i umesto toga odluče da osete da su deo nečeg većeg od njih samih, što je jedan od ključnih aspekata smislenog života.
Iako već postoji veliki broj kvalitetnih edukativnih programa koji su osmišljeni tako da pomognu deci da razviju empatiju i pozitivna osećanja prema drugim ljudima, nova istraživanja ukazuju na nešto potpuno novo: osećaj divljenja.
Malo toga je poznato o iskustvu divljenja. Međutim, nekoliko novih studija, od kojih je mnoge sproveo psiholog, direktor i osnivač naučnog centra „Greater Good“ Dačer Keltner, pokazuju da divljenje može da bude potencijalno snažna pozitivna emocija pomoću koje deca mogu da razviju empatiju.
Copyright: Yuganov Konstantin
Divljenje: Ključ za razvijanje empatije
Kada posmatramo čuda prirode kao što su Viktorijini vodopadi, uživamo u umetničkim remek-delima kao što je Betovenova „Oda radosti“ ili Mikelanđelova „Tajna večera“ ili razmišljamo o neverovatnoj unutrašnjoj snazi velikih lidera poput Gandija, koji je bez nasilja predvodio Indiju na putu njene nezavisnosti, često doživljavamo dve stvari: 1) sagledavamo „širu sliku“ i 2) stičemo novi pogled na svet i naše mesto u njemu. To je divljenje.
Dačerova istraživanja otkrivaju da se upravo zbog divljenja osećamo malo u prisustvu nečega što je mnogo veće od nas. Tada gubimo svest o „sebi“ i postajemo više povezani sa svetom koji nas okružuje. Zamislite potencijal ovakve emocije koja menja život, naročito samofokusiranih tinejdžera. S obzirom na to da je adolescencija ključan period za formiranje ličnosti, neki istraživači ukazuju na to da je upravo tada važno da mladi ljudi osete divljenje, koje može da im pomogne da ostvare jaču vezu sa okolnim svetom, umesto da sebe doživljavaju kao njegov epicentar. Izlaganje mladih ljudi uzvišenom osećaju divljenja takođe može da bude pozitivan način da se narcisoidnost drži pod kontrolom. Iako naučnici još uvek nisu utvrdili da li ovakav privremeni gubitak samofokusiranosti direktno utiče na nivo empatije, poznato je da divljenje čini ljude manje nestrpljivim i više sklonim da dobrovoljno izdvoje svoje vreme kako bi pomogli drugima. Na taj način osećaju da su više povezani i posvećeni nečemu što je veće od njih samih.
Kako nastavnici mogu da izazovu osećaj divljenja kod svojih učenika?
Kako bi utvrdili da li osećaj divljenja može da se izazove, Dačer i njegov tim sproveli su eksperiment sa jednom grupom univerzitetskih studenata koji su posmatrali skelet Tyrannosaurus Rexa dok je druga grupa gledala niz dugačak hodnik. Jedina razlika između ove dve grupe bila je u tome što su članovi T-Rex grupe osećali da su deo veće celine, što predstavlja bitnu odliku divljenja.
Postoje mnogi drugi načini da se podstakne divljenje kod tinejdžera ili dece svih uzrasta. Priče o izuzetnim ličnostima poput Nelsona Mandele, ili slike iz svemira, kao što je rađanje zvezda, mogu efikasno da inspirišu i izazovu divljenje. Mnogi edukatori već uvode takve sadržaje u svoje učionice. Studije o divljenju samo potvrđuju takav pristup uz savet da bi ga trebalo primenjivati što češće i sistematičnije.
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
