Jeste, više ih volim. I naravno da nisu propalice, ni klošari. Te epitete im je dodelila ova druga grupa divnih i bezgrešnih princeza i maminih i tatinih sinova.
Zašto su dobili te nadimke?
Možda zato što im u životu nije sve bilo servirano na tacni. Morali su da izađu iz zone komfora i mrdnu dupetom da bi nešto postigli. Kidali su se i borili kako su znali. Nosili su se sa problemima na svoj način. Nisu kukali. Nisu vrištali na sav glas, iako im je milion puta došlo da to urade.
Dozvolili su sebi greške. Naučili su nešto iz njih. I padali su, valjali su se u blatu, tonuli u živom pesku, ali su se isčupali.
Sa ranama i ogrebotinama. Vidljivim i onim manje vidljivim.
„Propalice“ su, samo zbog toga što nisu studirali petnaest godina na mamin i tatin račun.
Što nisu uvek radili onako kako društvo smatra da je „moralno“ (gadi mi se ta reč) i ispravno.
Zbog toga što su vikende provodili u društvu, deleći par flaša piva i cigarete, a ne u diskotekama serviranim za posebnu turbofolk elitu.
Zbog toga što su odmah po završetku srednje škole tražili bilo kakav posao, samo da bi preživeli.
Ili su i upisali fakultet, ali su pored toga morali i da rade da bi uspeli sve to da finansiraju.
„Klošari“ su zbog toga što su se možda ponekad i potukli, bežali sa časova, dobili neku prijavu zbog preglasne muzike ili prošli kroz jedan ni malo lep popravni dom, ali onaj životni. U svoja četiri zida. Kada su sami sebi sudili i kajali se.
„Propalice“ su jer ne trpe licemerje. Ne smeta im da kažu kada im se nešto ili neko ne sviđa. Ne vole lažna prijateljstva. Ne skupljaju i ne grade takav krug ljudi oko sebe.
Imaju svoju ekipu sa kojom se odlično razumeju i ne diraju ljude oko sebe.
„Propalice“ najmanje osuđuju druge ljude. Ostavljaju prostor za disanje. Za život. Za probleme. Za sazrevanje. Za učenje.
Kada ih posmatram zaključujem da su tako stvarni. Od krvi i mesa. U njima ključa vrela krv. Osetim taj adrenalin. Tu spremnost da pomognu.
Cenim ih, jer nisu cinkare. Nešto ih je život naučio.
Bitno im je da se svide sebi i ljudima koje vole, a ne široj masi koja ih nikada nije ni upoznala.
Ne prihvaćaju ove nove „fejsbuk“ i „instagram“ standarde života. Usuđuju se da kažu i svoje mišljenje.
Da glasno kažu NE šundu i kičeraju.
photocredit: studit.ba
Razumeju i one ljude koji ih redovno prozivaju i dodeljuju im pogrdna imena. Ne opterećuju se oko toga, jer znaju da su to uglavnom one divne mamine i tatine pčelice koje će ceo svoj život provesti u „kavezu“, strepe od toga da ne naprave neku grešku i postanu programirani roboti koji znaju samo prstom da upiru u svakoga ko je drugačiji.
„Nikada nisam srela jakog čoveka sa lakom prošlošću“. Neko je rekao i da su nam porazi i greške, možda čak i važniji od uspeha. Tako učimo. Tako postajemo ljudi.
Sa greškama dolaze i uspesi, sazrevanje.
Život po sopstvenim merilima i pravilima.
Te „propalice“ kasnije i svoju decu uče da budu dobri ljudi. Uče ih pravim vrednostima, da se bore i oproste svim tim „bezgrešnim“ ljudima koji su uvek tako savršeni, kao lepo upakovani slatkiši u kojima se nalaze crvi.
Eh, da nam je više tih „klošara“ na ovom svetu.
