A koga drugog da zovu: najgori đaci su jedino i uspeli u životu. Možete zamisliti kakav je to bio trijumf: najgori učenici u frakovima, a najgore učenice u svečanim toaletama pod najskupocenijim nakitom – plešu sa svojim profesorima koji su, siroti, još uvek u onim istim pohabanim i još u ono doba kad su sašivena, demodiranim odelima.
Dovedeni pred svršen čin, da ceo njihov život i rad ne bi bio promašen, a sve čemu uče decu pogrešno, profesori su počeli da se ponose svojim najgorim đacima, da ih naknadno proglašavaju najboljima, evocirajući uspomene na njihove čuvene odgovore i briljantne zadatke. Najgorim đacima sve je normalno, pa im od toga i nema ništa prirodnije!
Zamislite profesore koji su svoj poziv ozbiljno shvatili, koji uče decu kako da uspeju u životu, a u životu uspevaju jedino oni koji ih nisu slušali!
Kako se oseća stari strogi profesor koji veruje u svoju misiju i svoje kriterijume, a čim uključi televizor:
Ugleda nekog od svojih najgorih đaka kako vodi glavnu reč,
Ili ode u bioskop, a u filmu glavnu ulogu tumači njegova najgora učenica,
Kad sa prijateljima jedino razgovara o mudrosti, genijalnosti i velikim delima bivših najgorih učenika,
Kad mu se bivši najgori učenici, problemi svojih škola i zastiđa svojih roditelja, smeju s naslovnih strana ilustrovanih časopisa,
Kad vidi da su po njegovom mišljenju najgori postali asovi, bardovi, starovi, prvaci, veterani, krem,
Kad najgore učenike sahranjuju u aleji velikana, dodeljuju im nagrade za životno delo,
Kad škole nose imena najgorih učenika,
Kad… Ali ko bi nabrojao sve uspehe najgorih đaka? To bi bilo dostojno najjačih pera, kičica i kamera!
I šta drugo preostaje profesoru, starom iskusnom pedagogu, nego da u takvoj situaciji najgore proglasi najboljima, i da na njihovim primerima vaspitava nove generacije.
Matija Bećković
