Obriši suze, krhka dušo..
Voleli smo je bez obzira na sve..
Živela je normalno s tim, odlazila na terapije, uvek nas dočekivala nasmejana lica..
Voleli smo njenu optimističnost, njen stav prema svemu i nama, njene pokrete, govor, osmeh..
Voleli smo nju!
Bila je anemična. Oduvek u licu bleda. Ponekad se bratu i meni činilo da će pasti, eto ni od kuda. Delovala je slabašno. U takvim trenucima, da ne mislimo o tome, brat i ja bismo se zaleteli i samo je čvrsto zagrlili. Uvek smo imali potrebu za zagrljajom kada se loše osećamo. Tako nas je vaspitala.
Živeli smo samo sa majkom. Otac nas je napustio. Napustio, još kada je čuo da je majka zatrudnela. Takoreći, oduvek smo živeli kao da nije ni postojao. Kao da je bio običan prolaznik u našim životima, zapravo u životu naše majke. Jer ga nikada upoznali nismo. Niti videli na fotografijama..
Majka je često bila malaksala, žalila se na umor. Iako bi ponekad dan provela isključivo sedeći, odmarajući se. Pamtimo i kada je bila aktivna. Po ceo dan ne bi stala. Radila je, vodila nas u školu, popodne na treninge, pravila večere za nas i naše drugare.. Ali osmeh, pa čak i kada je umorna, imala ga je na sebi. Kao odevni predmet..
Kasnije je krenula i blaga vrtoglavica da je muči. Ja nisam mogao zbog posla, ali ju je brat redovno vodio kod lekara. Uvek smo dobijali odgovor: ,,To je do godina. Pustite je da odmara.“
Koliko god godina imala ona, naša je Majka. Uvek će za nas biti mlada. I kada ostari!
Da li je to samo kašalj, prehlada ili nešto više, ona je naša majka. Brinemo i kada se zakašlje, a kamoli ima veći problem.
Nisu hteli odmah da nam kažu, ali su je kasnije slali na razna ispitivanja. Ispostavilo se da boluje od Akutne leukemije.
Imala je bolove u kostima, zglobovima. Često je umela glava da je zaboli, a onda krene vrtoglavica za njom..
Dijagnozu su postavili pregledom razmaza periferne krvi, a zatim i citološkim pregledom koštane srži. Našli su čak šezdeset i nešto posto blasta u pregledima koštane srži. Zaista mnogo..
Krenuli su laboratorijski nalazi nakon pregleda razmaza periferne krvi, svakakvi drugi nalazi i došli su lekari do tog zaključka..
Za nas, to je bila najava teške bitke. Nikada nismo imali susret sa nekom bolešću. Pogotovo sada kada je reč o majci. Zabolelo je..
Mesecima smo brinuli na smenu brat i ja. Često smo sa poslala izlazili i jedan i drugi. Samo da je obidjemo, vidimo, pitamo treba li joj nešto. Samo da nateramo na to drago lice isti osmeh kao nekada kada nas ugleda.
,,Bojim se, ali gubimo je..“ –rekao je brat. Tu rečenicu pamtiću dok sam živ..
Doktor je rekao kako je cilj lečenja remisija malignog tumora. Medjutim, to je bila blaga rečenica. Naravno, obzirom da ni brat ni ja ne pripadamo radu u medicini, nismo ga razumeli najbolje. Krenuli smo da se raspitujemo.
Potrudili smo se da joj sačuvamo imunintet. Kupovali smo odredjenu hranu, vitamine, najbolje lekove. Nismo marili kada je novac u pitanju. Čak smo se i pozajmljivali, samo da ona ozdravi. Samo da nas ne napusti..
Krenule su kombinacije hemoterapije i citostatika. Trajalo je neko odredjeno vreme..
,,Umorna sam sine. Spava mi se.. Nisam gladna.“ –neke od rečenica koje brat i ja pamtimo. Rečenice koje su se urezale u mozak veoma dobro. Koje proganjaju noću tokom spavanja.
Trudili smo se, kao da smo lekari. Vodili je svuda. Nismo uspeli..
Doktori kažu da je bila veoma hrabra; da je uvek kroz osmeh govorila kako joj nije ništa, da je ovo samo prolazni umor; govorila je kako joj se sinovi jako muče, da će ona ozdraviti i od penzije odvajati svaki dinar u nadi da nam sav novac za njeno lečenje vrati..
Nadala se čudu, kao i mi.. Nažalost, nije se dogodilo.
Obeležavamo trogodišnjicu otkako nas je napustila. U suzama. Bila je neko ko nije umeo da se raspravlja, sve je rešavala mirnim putem. Govorila je da je sramota posvadjati se sa rodjenim bratom, da to nikada ne smemo učiniti. Medjutim, nešto tako se nikada nije ni dogodilo. Jer se nas dvojica oduvek držimo zajedno. Od samog starta, od rodjenja. Ipak smo blizanci. Odrasli uz jednog roditelja. Naučeni da se trudom i radom sve isplati. Ali niko ne može zadržati bolest, oživeti dragu osobu. Koliko god dobar bio, koliko god se trudio.. Nemoguće je.
Bitno je imati čistu savest, biti dobar sin, potruditi se u sopstvenim mogućnostima. Jednoga dana takav čovek će biti odličan roditelj svom detetu. Kao što je bila naša majka nama!
Posvećeno osobama koje su preminule od ove ili bilo koje bolesti. Osobe koje su do poslednjeg dana bili borci. Koje su kroz život gazile osmehom. Koje će ostati svima nama u lepom sećanju. Osobe čiji je osmeh hrabrio nas, a ispunjavao nam srca radošću.
