Kako da čitam Stepskog vuka
kad posvetu tvoja
ispisala je ruka
Od prve stranice
dalje ne idem,
kroz rukopis vidim lice tvoje,
a pitam se da li smem
čitati između redova,
simboliku tražiti
kod svakog slova
Maših se za Frankenštajna,
znala si šta je tog romana tajna –
čudovište stvorila je Meri
mužem nadahnuta –
a ti si meni u zimskoj idili
poklonila roman o zveri,
posveta je stala u red jedan,
život da počnem življenja vredan
Sve te knjige, sećanja, uspomene…
Zašto li su reči Ostrovskoga
bile meni namenjene?
Da l’ si htela reći da si
k’o čelik čvrsta
i da treba vreme, volja, snaga
dok te osvojim i dobijem –
kažeš da si čudna vrsta –
odmah se ti iza zida skriješ
čim vidiš da si nekom draga
A pamtiš li moje posvete tebi,
citirane stihove Crnjanskog
o nevinoj i tankoj
Iskreno je bilo moje priznanje
da volim sve tvoje mane
što uočih i na sebi
Rakić,
u posvetu utkani stihovi,
tajnu vešto krije svaki
Zar su pusti bili snovi…
I uzeh da čitam Stepskog vuka,
a već sam čitao,
pamtim i citate neke,
al’ nije isti primerak iz biblioteke
i ovaj što tvoja ulepšala je ruka
