Da li zaista postoji paralelni svet? Da li u nekom trenutku, dok trčimo, šetamo, igramo, možemo ući u paralelni svet? Šta ako je to moguće i posle jednog veka od sličnih dešavanja?
Benedikt u svojoj knjizi kaže kako ljudi, koji su prešli u taj paralelni svet, ostaju u njemu, ali postoji mogućnost da će se jednog dana vratiti. Ta mogućnost, nije sasvim ispitana, proverena, ali može se osvariti kad tad. Sećam se jedne priče iz Benediktove knige, govori o čoveku koji se kladio sa svojim prijateljima da može pretrčati nekoliko milja, bez prestanka. Želeo je da dokaže da uprkos svojim godinama, može uraditi nešto što je radio sasvim normalno dok je bio mlad. Trčao je lagano, pored njega u automobilu su bili njegovi prijatelji, s vremena na vreme su se smeškali i dobacivali mu, a potom su ga bodrili. U jednom trenutku, čovek koji je trčao – nestao je. Bez traga, bez glasa. Prijatelji su zaustavili auto, izašli da pogledaju da nije pao niz jedno brdo, medjutim, nije ga bilo. Obavestili su policiju, njegovu porodicu, ostale prijatelje i rodbinu. Nisu ga pronašli. Zatim su naučnike uključili i oni su naslutili da je možda ,,upao“ u paralelni svet.
Benedikt kaže kako će taj čovek, koji je bio u trčećem stavu, biti poput ,,zaledjenog“ čoveka. A kada se i ako se vrati na zemlju, nastaviće da trči baš na istom mestu gde je i nestao. Iako je Benedikt pisac naučne fantastike, stoji i to da je sam bio zapanjen saznavši dosta o paralelnom svetu, o duhovima, o nestancima ljudi, nestanku vojske pa čak i sela.
Fantazija ili stvarnost? Ipak je to čudnovata stvar. Ne veruješ u nešto i odjednom zastaneš, zanemiš, pa se upitaš: šta ako je zaista to tako? Kako se menjamo mi – ljudi, godinama, menja se i tehnologija, sve je veća borba za nešto nemoguće, nešto novo, borba za otkrovenjem nečega. Mnoge stvari se dešavaju same od sebe, tek tako, primeri su čuda. Ne utičemo potpuno na to, ali dešava se. Ljudi se ponašaju ili pospano ili vrlo svesno. Reaguju ili ne reaguju.
Pitanje je: paralelni svet – fantazija ili stvarnost?
Čitajući upoznajemo sebe…
