Ne gazi istinu lažima, zar ti duša ne zadrhti kad hladno izgovoriš utrnule reči koje prave i tako već napravljenu zbrku, u boemsko jutro. Odocnio ti korak posvađan sa sobom i stazom utabanoj na kojoj se srele životne zaobilaznice žene usputne, i čašice pića sačinile ti smarno jutro, u promašenom danu već izokrenutom naopačke. I tako ti prođoše godine i sati u neiskrenosti upozorenja da ograničavaš sebe, porocima okreneš leđa, to je trenutak obzirnosti prema sebi, želja je jedno, izdaja drugo, izneveriš sebe nadahnjen pićem, na rubu čaše prislanjaš usne, uranjaš u jezero koje te vuče na dno i viče: „Živi po svom“! Očajan umoran, gledaš u čašu, trenutak zadnje ispijene kapi sve ruši, sam sa sobom ne znaš šta ćeš, ti bi za red u životu,ali i čašicu praznine koja je lek posrnuloj duši.
