Slobodan Jovanović (1869-1958) bio je cenjeni pravnik, istoričar, književnik i političar nekadašnje Kraljevine Jugoslavije, čiji je značaj nemerljiv i danas.
Iz njegovog bogatog književnog opusa za ovaj prilog izabran je deo iz knjige “Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera”, pod nazivom “O poluintelektualcu”. Ovaj tekst je i danas aktuelan, proverite i zašto.
“Shvaćen u najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled svoje urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstrek za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u ‘čaršijskom’ smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak, i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a s oslabljenom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.
U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar laktaroš – ovaj izraz prodro je u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca.
Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija, i da je uspeo da postane ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto ‘njegovo’. Iz te svoje tekovine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće ‘korupcionaš’, ali neće biti sasvim svestan te činjenice: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: ‘Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!’
Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan. Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.
Pored poluintelektualca koji je uspeo, postoji i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali […]
Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve činjenice:
1. da kulturni obrazac predstavlja neophodnu dopunu nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti,
2. da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.”
(Posthumno izdanje, Vindzor, Kanada 1964.)
