Oduvek se borila lavovski i bila je laf u srcu. Smatrala je da se ničega ne treba libiti, da uvek odmah možeš sve da uradiš, da mržnja u svetu ni ne postoji, da je njena tužna priča samo prošlost i da su deca sve na svetu.
Mamila je osmehe u prolazu, javljala se svima i sa svakim prozborila pokoju reč. Umela je da saoseća, da učini da joj budeš broj jedan u najtežim njenim trenucima, nikada nije prekoravala, volela je pravdu, obožavala mačke i pse, a u njenom srcu je imalo mesta za svakoga. Uvek.
Najslabija tačka bila su joj njena deca; kao što bi svako normalan tako mislio. Nije dozvoljavala ništa da im fali, da ih neko dira, da naprosto ni na koji način budu ugrožena. Možda zbog svoje prošlosti i teškog odrastanja. Umela je da pita za pomoć bez doze sramote, ali bi odmah uzvraćala zahvalnošću duplo.
Rodjena je 28.jula 1941.godine u Ratkoviću, najsevernijem mestu Levča u okolini Kragujevca. Po nekim rečima, prijavljena je nakon rodjenja tek 2.avgusta, ali je rodjendan uvek slavila 28.jula. Bila je lav u horoskopu; dakle, borac i ljudina.
Rodjena je u drugom braku svoje majke Kaje kao treće dete po redu. Njena majka je bila udata za jednog čoveka sa kojim je imala dvoje dece. Nakon lošeg bračnog života, preudala se i sa Životom dobila još šestoro dece.
Njena majka je mlada izrodila svu decu, bila je domaćica ali se nije libila poslova kod nadničara. Umela je da radi po ceo dan za kilogram brašna kako bi prehranila decu. Otac je bio domar u školi i svirao je frulu u malom kulturno-umetničkom društvu u Levču.
Već sa trinaest godina prešla je u grad da živi kod najstarije sestre, koja je već bila udata. Trudila se maksimalno da joj ne smeta, da ne remeti njenu porodičnu harmoniju. Više puta je bila ,,dresirana“ od strane zeta, naterana na rad i preko svojih sposobnosti. Bila je poput Pepeljuge. Sve to je radila sa osmehom na licu u nadi da će moći da izadje u grad na sat vremena i vidi sa sa svojim društvom. Za malo dete, toliki rad u toku dana bio je poguban. Hrabro srce to može istrpeti..
Sa nepunih sedamnaest godina, nakon završenog kursa, počela je da radi u Elvodu kao metalostrugar. Bio je to i ostao muški zanat, ali je ona bila najbolja u svom poslu. Bila je presrećna što je mogla sebi kupiti nešto, bez pomoći starije sestre. Na poslu nije uzimala pauzu dužu od par minuta, čisto da ispije jednu gorku kafu. U tome je baš uživala. Jednom prilikom imala je povredu na radu, umesto da ode kod lekara sama je pomogla sebi i nastavila sa radom. Dobila je povelju i diplomu za najboljeg radnika u struci metalostrugara. Pred odlazak u penziju je dobila doživotnu propusnicu za slobodan ulazak u firmu Zastavu.
Vrlo mlada je izgubila majku. To je učinilo samo da ona postane jača, jer je već bila navikla na život bez porodice s tim da je kao mala bila bačena u svet odraslih.
Uveliko je stanovala privatno tokom rada u Elvodu, jer je želela izbeći napornog zeta i loše ,,jezike“. Samo joj je bio potreban duševni mir, ništa više.
Bila je na neki način primorana, te se udala za čoveka kojeg baš i nije volela. Dobili su sina. Bio je vrlo bolestan. Činila je sve i tražila pomoć sa svih strana, u nadi da će to dete preživeti i izrasti. Vodila ga je u različite Institu za majku i dete, ali ništa nije moglo da se učini. Bolest je uzela maha.. Dete je u petoj godini starosti preminulo. Tada su živeli u maloj kućici pored železničke stanice. Nakon toga, dogodila se poplava koja je ispunila kućicu u potpunosti vodom, te su izgubili mnoge vredne stvari..
Čovek za koga je bila udata, oduvek je bio vodjen tudjim mislima. Verovao je najpre drugima, a onda svojoj porodici. Po mom mišljenju, a znajući njegov život baš, njemu je u detinjstvu falila majčinska ljubav. Oduvek je bio odbačen od strane majke, a mnogo ju je voleo. Onda je izrastao u jedno opasnog čoveka. Nekoga ko je izlaz tražio u alkoholu i tuči. Bio je izvrstan tehnički crtač, veoma cenjen na poslu. Njegov najveći problem pored svega ovoga bila je njegova loša strana. Umeo je da bude veoma nasilan. Nakon radnog vremena umeo je da ode u kafanu i kući stigne u sitne sate. Zatim da probudi ženu i pretuče je od batina. Komšije su živele u strahu, često je policija bila prisutna..
Nakon svih nedaća, žena ,,hrabro srce“, ipak je ostala u braku. U medjuvremenu dobili su dve kćeri. A ona je nagradjena bila na poslu i dobila je stan u naselju Erdoglija. Čak su i njene ćerke živele u strahu zbog ponašanja njihovog oca. Često su spavale sa nožem kraj sebe..
Svi se pitaju, svi bi da osudjuju.. Da! Da, htela je da pobegne ta žena od njega, htela je i decu da povede sa sobom jer ih nikad ne bi napustila po cenu sopstvenog života.. Htela je.. Nije smela. Nije imala gde.. Bila je uplašena, skrhana.. A muž je pretio rečenicom uvek: ,,Ako odeš, gde god bila, naćiću te. A onda ću te ubiti sopstvenim rukama!“
Godine su prolazile.. Njene ćerke su se udale, izrodile decu. Prva je imala samo ćerku, a druga sina i ćerku. Čak su unuci umeli da zateknu dedu kako preti babi, ali su uvek bili zaštitnički nastrojeni. Najstarija unuka je umela da stvori mržnju često prema dedi, koja je umela da usledili uvek nakon pogrešnog postupka nad njenom babom.
Danas je tačno godinu dana i dva meseca nakon smrti žene ,,hrabro srce“. Tuga, bol.. Svi su bili zaprepašćeni kada se to dogodilo. Otišla je nečujno, u snu.. Želja joj je bila da nikoga ne namuči ako doživi duboku starost. Njena energija, njen osmeh, zagrljaj.. obećavali su da će živeti večno! Nažalost, sve će nas jednoga dana zemlja progutati. Iz zemlje stvoreni, u zemlju ćemo otići..
(Istinita priča. Siba žena Hrabrog srca! Žena, majka, baba, kraljica.)
