Ovim putem hoću da ukažem na jednu pojavu koju sam primetio ovde u velikom gradu a verovatno ni ostali „manji“ gradovi nisu na to imuni.
Reč je o dečjem poroku zvan „kladionica“. Od toliko poroka koja su zahvatila odraslo stanovništvo, sada imamo i ovaj dečji… Ko je kriv ? Svi, niko ili svi pomalo… Opet se vraćamo na kuću i roditelje, gde je početak svake priče. Zbog trke za preživljavanjem, deca su van kontrola roditelja i počinju od onih igraonica tipa video klub, a gledao sam kako sede i igraju igrice sa slušalicama na ušima do odlaska u porok zvan kladionica. Gledam ih, popunjavaju onako na kolenima tikete i presabiraju se u džepu koliko imaju i da li ima dosta za tiket !! To su iznosi mali od nekih pedeset dinara, pa ako nešto „ubodu“… ubodu… Upravo od te sitnice sve i polazi i stava „nije to strašno“…“Pa to je uplata od 50 dinara“ „deca se malo igraju“ itd…
Moguća rešenja su: Veća kontrola roditelja ka deci i njihovoj kretnji, i visina davanja džeparca… Ove dve stvari mogu da u mnogome promene sliku i odvoje decu od toga za njih sada „malog poroka“.
Neću pominjati, doba kada smo Mi živeli i vaspitavali se i energiju trošili na druge načine, jer vidim da neke već i nervira što pominjem „To mračno doba bivše Juge“.
Sada neću…
