Evo me u tvojoj kući, oče
gde si me nebrojano puta zvao
a ja luda, zaljubljena sledih svoje srce
do same ivice ponora…
Nisam znala, izvini oče,
da me taj put vodi do nesnosnog bola.
Smišljala sam izgovore
i kule dizala od blata snova.
Zverski sam puzila da izgmižem iz kala
i pokucam slomljena na tvoja vrata.
Eto me sad, učitelju,
gde ponovo učim hodanje.
Prepustio si me ovom zloćudnom svetu
jer bejah inatna, za istinu slepa…
Pa se sada i majušnog mrava bojim
sa dušom nežnom kao u deteta.
Oprosti oče, kasno sam došla
natovarena koferima preteških za pleća,
sve svoje zablude sam ostavila,
a tuge ponela
i podjoh nekud gde mi je sreća.
Još modrice krijem ispod kapaka
i ne smem,
ne mogu ,
ne želim izreći
da još se užasa bojim i mraka.
Oprosti,
ne umem da zatvorim ta vrata!
Govorio si da ti je staračko srce
prepuklo zbog moje boli,
a ja nisam tada znala
OPROSTI MI OČE,
kako se rođeno dete najviše voli.
