Priča o tome kako naizgled male stvari mogu da promene nečiji svet iz korena...
Koja je prva stvar koja vas asocira na Vlasotince? Kulturno bogatstvo tog malog ponosnog grada na jugu Srbije? Predivna priroda koja se prostire svuda oko vas? Čist vazduh, jezero, planine? Sve zajedno?
Slažemo se. I da ste i nas pitali pre samo godinu dana o Vlasotincu, i mi bismo vam ponudili sličan odgovor.
Ipak, za nas je danas Vlasotince nesto više – danas je Vlasotince simbol nove nade i početka. Danas je Vlasotince dokaz da kada radimo zajedno, nista nije nemoguće.
Kako je sve počelo?
Pre godinu dana na konkursu za nove projekte dobili smo molbu da obnovimo jedan vrtić u ovom gradu. Naš tim je otišao u izvidnicu, i prva stvar koja nam je zapala za oko bili su mališani koji nisu mogli da provode kvalitetno vreme u vrtiću jer je loša izolacija propuštala vetar i zimu u prostorije u kojima su se oni igrali.
Marko, Ana, Milica i Dunja su nam ostali u sećanju tog dana, možda baš zbog njihove predusretljivosti i pričljivosti. Kada smo ih pitali koja je prva stvar na koju pomisle kada dođe zima, mislili smo da će reći – grudvanje i pravljenje Sneška Belića. Ali oni su nam tada rekli da oni ne vole mnogo zimu, jer im je onda hladno i napolju i u vrtiću i onda ne mogu lepo da se igraju jedni sa drugima. Da bi im bilo toplo, i unutra moraju da nose zimske jakne i da sede sa kapama na glavi.
Otišli smo tog dana nazad za Beograd teškog srca ali sa rešenošću da ta ista deca sledeću zimu dočekaju u toplim prostorijama, gde će njihov razvoj i edukacija biti jedina briga njihovih vaspitača – a ne da li će i kada će se prehladiti.
Danas, nekoliko meseci kasnije, ulazimo u taj isti vrtić i znamo da smo uspeli u našoj nameri. Marko, Ana, Milica i Dunja su i dalje tu… I danas su oni naši najglasniji domaćini. Dočekuju nas raširenih ruku, pozdravljaju kao stare prijatelje, pokazuju nam sa ponosom nove „stare“ prostorije i dobacuju nam onako usput da im je sad toplo i onda trčećim korakom odlaze u drugu prostoriju da se pridruže novoj igri koju im je vaspitačica upravo pokazala. Jer igra nikog da čeka.
Marko, Ana, Milica i Dunja nisu samo imena za nas. Oni su simbol i dokaz da kada radimo zajedno, postižemo sjajne stvari! Ali ne smemo zaboraviti da ima još mnogo dece poput njih, koja u istim ili još gorim uslovima provode svoje prve momente u vrtiću.
Hajde da im zajedničkim snagama pomognemo da im ti prvi koraci ka odrastanju budu sto lakši, kvalitetniji i bezbrižniji.
Izvor: novakdjokovicfoundation.org