Ne dam taj kamen, ognjište moje
i belu kuću usnulu u travi,
ne dam ništa od toga sada
neka se nebo i dalje plavi!
Ovo moj dom je, rođena tu sam,
ovde me na svet majka donela,
otac učio bogatstvu njive,
dedina istorija tu me ponela.
Ovde su grobovi predaka mojih
što život dadoše za zemlju ovu
da bude nama sada bolje,
za budućnost našu, moju i tvoju.
Ovde je crkva dva veka stara
crkva našega Isusa Hrista
čeka da mladost sjaj joj vrati
i da k`o nekad belinom blista.
Pa neka grmi i neka seva,
nek su mi opanci skroz u blatu,
neću otići ja odavde
volim kad klizi mi znoj po vratu.
I volim rosna polja zelena
što stada ovaca pasu sada,
šume hrastove, planinski potok
i noćni mir kada zavlada.
Maziću svog sivog mačora
i sedeću sama kraj vrele peći
i dok vatra tiho pucketa
u snove svoje ja ću uteći.
Ja volim ovaj miris zemlje,
svoja polja što se zlate
čekaću sama u usnulom selu
sve one što odoše da se vrate.
I zato, ne dam taj kamen, ognjište moje
i belu kuću usnulu u travi,
ne dam ništa od toga sada
nebo će ovo tek da se plavi!
Irena Sretić
