Postoje li reči zahvalnosti
takve da se dostojno odužim
za trenutke veselja, radosti
što mi uvek nesebično pružiš…
Divim ti se kako si strpljiva,
s kakvom pažnjom slušaš priču moju;
poverenje beskrajno ulivaš,
da sve kažem tebi – imam volju.
Zanesem se nekad, k’o da letim,
pa stihove što drugoj posvetih
prva čuješ. Voli ona, misliš,
što u moje rime je utkana…
I spasiš mi pesme od lutanja –
zato ovu zaslužila ti si.