Gledam je i razmišljam –
Ti možeš da imaš njeno telo ali ne i nju
Nju niko ne može da ima
Niko
Takva je
Ludo svoja
A možda ni sva svoja
Sa njom sve može, dok hoće
Tačnije dok te hoće pored sebe
Kada neće
Nema te sile koja bi je ubedila u suprotno
Kraj
Zaljubljena je u slobodu
Ne, ona je sloboda
Vatra, plamen
Koji može da te ugreje kao niko
Ali i spali
Takođe kao niko
Ne postoji za nju juče, sutra
Samo sada i ovde
Ono što je oko nje
To je čitav svet
Ona je čitav svet
A i ti si dok si joj zanimljiv
Voleo sam da je gledam
Sva je bila kao poezija
Nije mi bilo jasno kako misli, priča
Odakle izvire sve to
Ništa nije bilo povezano
Kao boje kada nasumično nabacaš na sliku
Volela je totalne suprotnosti
Nije volela nešto što se podrazumeva
A opet joj je sve fantastično stajalo
Prihvati me, takva sam – govorila je
Znala je da nosi sebe
Ne mareći puno za ono što je se ne tiče
U svemu je videla jedno novo otkriće
Tajnu
Čudo
I tako je živela
Kao čudo koje se kreće gradom
I zavodi sve oko sebe
Prošetala se kratko kroz moj život
Prekratko da bih sastavio njen mozaik
Nedostaju delovi
A opet dovoljno da zapišem ovo
