Često su najlepše i najzgodnije devojke sa najmanje samopouzdanja
Utisak koji ostavljaju na druge više im je smetnja nego prečica do nečijeg srca
Zato su večito po strani, same, izdvojene
Na prvi pogled divne, čarobne dok, u stvari, usamljene
One samo traže svoj mir
I ono nešto što bi mogle da nazovu svojim
Svoj svet, svoju sreću i ljude
Drugi ih se plaše jer njihova lepota deluje nestvarno i moćno
Ali i one se plaše drugih
Gde god da se pojave osećaju da bude neki nemir
I muškarci i žene se teško opuštaju pred njima
Nelagodnost postaje obostrana
I večiti zavidni komentari – lepa ali prazna
Javila mi se sinoć jedna takva
Kao da je iz izašla iz nekog romantičnog filma
Sva sređena, da ni za sto godina ne bi mogao da joj nađeš neki nedostatak
Sve savršeno, od tena, linije, crta lica, boje kose, odeće, obuće, šminke
Ima sve
Da bi je i najveće svetske filmske i muzičke zvezde poželele pored sebe
A opet se nazire nešto drugo
Jedna dublja stidljivost
I zagledanost u sebe koju teško šta može da otvori
Deluje svetski iako je rodom iz provincije
Moda je njeno zanimanje
Živi od toga
Samo nisam siguran da za to još uvek živi
Problem svih profesionalnih lepotica je isti
Šta kada lepota prođe…
Treba joj nešto drugo
A ne samo da skreće pažnju gde god da se pojavi
Koliko god da je uradila
Ono nešto duboko u njoj joj je proganja
Na prvu sam osetio sav onaj nesklad koji nosi sa sobom
Htela bi nešto a ni sama ne zna šta
Hiljadu pitanja a premalo pravih odgovora
Gladna je nekih drugih priznanja
Ne samo da je najlepša…
Gladna je ljubavi, nečeg dubljeg, trajnijeg
A ne samo površnih uzdaha i komentara
Šta da joj kažem
Osim da ima nešto što ima retko koja
Ali da to nešto neće biti ništa
Ako ne nađe neku dublju misiju
Koja će da je nosi
I kojom će da se ponosi
