Godinama i godinama sam ćutao
Skupljalo se u meni i najbolje i najgore
Jednostavno nisam znao da se izrazim
Bio sam nalik izvoru zaključanom u steni
Zaprljanom večitim stajanjem na istom mestu
Možda nisam imao kome sve to da kažem
Možda nisam umeo
Znao sam samo za bol, stid i podsmeh
Umesto sa drugima, bio sam sa sobom
U sebi
Onda sam krenuo da pišem svakoga dana
Svima i nikome
Da se prisećam svih onih razgovora u kojima nisam učestvovao
Da se prisećam svih onih događaja koje sam propustio
Da se prisećam svih onih devojaka koje nisam poljubio
Pisanje je postalo moj krik
Povratak onima koje sam u međuvremenu izgubio
Prijateljima, ženama, društvu
Povratak sebi
Pravom i iskrenom sebi
Povratak izgnanika i osuđenika
Koji nije bio ni svestan koliko su ga odbacili i ponizili
Ne znam da li je ovo što radim velika umetnost
Ne znam, u stvari, šta je uopšte velika umetnost
Znam samo da je sve ovo jače od mene
I da reči same dolaze
I uvek iznova oblikuju zasebne živote
Godinama i godinama sam ćutao
Nesposoban da izrazim silne lomove u meni
Samo sam se povlačio
Odlagao
I prepuštao letargiji da me nosi
Ljudi su mislili da nisam dovoljno dobar
Da sam isuviše slab, lenj, nezainteresovan
Ne
Samo nisam bio u stanju da živim njihove živote
Da radim ono što se od mene očekuje
Da pričam ono što žele da čuju
Zato sam počeo da pričam svoju priču
Uvek iznova
Svakodnevno
Oslobađajući se svega onoga što su mi kačili za vratom
Navodno za moje dobro
A malo je falilo da me to moje dobro ubije
Napokon sam progovorio
Izašao iz zatvora vlastite duše
I pakla u koji su me gurali drugi
Kako bi mi, navodno, olakšali i spasili me
Neka hvala
Spasio sam se sam
Ovo je moj spas
Ovo je moje izbavljenje
