ZAGRLILA ME KAO DA SE ODNEKUD ZNAMO
Imala je takav pogled kao da nije prisutna sve vreme u svom životu.
Otvorio sam flašu domaćeg vina. Nasuo u čašu. Zatim sam otvorio dušu
kao veliku kesicu smokija. Kažem, bio bih tvoj Timka, iz istomene pripovetke Maksima Gorkog, veseli bogobojažljiv bogalj, kojeg žene naprosto vole jer peva. Šta lupaš, kaže. Kakav crni bogalj. Ćuti, kažem. Noseći stubovi kolibe u kojoj bih te sakrio tako uplašenu bili bi kičmeni stubovi, a trska od nerava, palio bih rebro po rebro i bacao ga u oganj da te ugrejem, ona me gleda i kaže ja se ne bojim hladnoće: pipni. I pruža ruke.
Ljudima prsti promrznu od hladnoće. A ti je l’ osećaš? Hladnoća je promrzla od mojih prstiju. Šta lupaš, kažem. Gospode. Sva se treseš i to kad se se tresu ruke, to me uvek podseti na čoveka koji je osmislio geografsku kartu i ucrtava linije između granica svih zemalja. Ruke su mu se tresle, zato su linije tako krivudave. Od uzbudjenja. Iil iz straha. I ti se bojiš, kažem. Ti si moje mesto zločina, ja tebe ne smem da pipnem dok policija ne dođe. Da me privedu jer hoću da te privedem. Zašto mi pružaš ruke. Ja pričam nepovezano. Oprosti. I jednom sam u Skoplju, po povratku iz Strumice, u kafanici, od toplih predjela naručio sopstveno srce. I to na žaru. Uz hlebče. Konobaru sam umesto bakšiša ostavio pesmu napisanu na salveti. I bilo mi ga je žao jer sam znao da će sledećeg gosta da dočeka uplakan. Bio bih tvoj Timka, a ne, to sam ti već rekao. Jesi. Ne plači, kažem ti. Hajde..hajde da se organizujemo jedno veče i da budemo srećni. Je l’ hoćeš? I zašto to ne bude baš ovo veče?
Zatvorio sam praznu flašu. Zatim sam zatvorio knjigu. Nastup je bio gotov. Uplakana žena iz publike je prišla. Ima tih susreta za koje još uvek nisu izmislili književnu nagradu. Prišla je.
I zagrlila me kao da se odnekud znamo.
