У то време још нисам био достигао своју садашњу висину, забележену у званичним документима.
Са свима сам се нешто расправљао и сви су ме избегавали.
Био сам наоштрен за дискусију.
Имао сам своје идеје и пратио их као пас трагач.
Нос ми је био наборан од праћења .
Веровао сам искрено да је у основи свега концентрација. Ха! Сконцентрисан једнако свемогућ. Била је то моја формула.
Чим би ме угледали сви би бежали од мене.
Тог лета био сам сконцентрисан као јеж у млеку.
Озбиљно сам размишљао и да се женим.
Боже драги ( писала си ми из Вљева) сами смо на свету.
Ноћу чујем веверице како у сну грицкају трулу утробу дрвета испред моје куће. Пре три дана пала је звезда у двориште и трава око ње је поцрвенела.
Одговарао сам ти: Досадно је. Нико ме не разуме. Једино ме држи помисао на твоје веверице.
Писала си: мишеви воле мишеве, змије воле змије, а ја волим тебе. пчеле морају бити пчеле а жене цветови, односно жене.
Одговарао сам: схватам неопходност многих ствари ( ратова, поплава, песника, пролећа, религија и океана) али не знам да ли постоји нешто изван нас.
Удала сам се за Јанка, одговорила си кратко.
Мама, када сазнаш за моју смрт… писао сам.
На радију су јавили: бомбардован је Београд.
Кроз прозор је улазио мирис траве и праменови ноћи играли су се а завесом.
Плакао сам.
Плакао болно и патетично.
