Деда Властимир Божиновић пре одласка на лечење у Сокoбању узео је да прелиста дневник својих активности у које је уписао све значајне догађаје из свога живота и архивира новинске исечке и фотографије са својих сусрета са животним догађајима, али и личности које су на њега оставиле утисак. Дневник је „подебљи“, има више хиљада страна и први датуми су од ослобођења Крагујевца 1944. године. Поносан је што су у њега завирили многи значајни људи: историчари, научници, акадимци и новинари који су пронашли и објавили значајне податке о догађајима чија би годишњица прошла незапажено да нас не опомиње савест деда Властимира и његов дневник. Документација старине из генерације 1927. неће мир у старој кутији и траже пут ка јавности.
Једна прича стара седам деценија, мало је заборављена. Није то овог пута историја његове породице или лична биографија из доба Другог светског рата или пут у социјализам богат Божиновићевим друштвено-политичким ангажовањем због чега је често био на мети објектива и новинара. Акцијаши су прошле године код крста обележили годишњицу прве радне акције у Крагујевцу, претечу свих радних акција у Југославији из које је никао темељ „Обласне зграде”, данашње Скупштине града. Власта је као младић учествовао и радио непрекидно два месеца од 06 до 19 сати и имао свакодневна задужења на које је поносан. Клуб акцијаша и волонтера Крагујевца, у знак сећања на учеснике радних акција у другој половини прошлог века, обележио је Дан омладинских радних акција прошле године априла месеца и поменуо је све акције осим ове „прве”, те је деда Властимир решио да исправи и да нас подучи.
Крајем марта 2019. године навршава се 70 година од почетка изградње „Обласне зграде”, сада Скупштине града Крагујевца После ослобоћења 1945. године донет је „Петгодишњи план за обнову порушене земље”. Срески одбор Народног фронта је формирао „Радну бригаду” за радну акцију за изградњу „Обласне зграде”. Прво су одабрали локацију, дотадашњу сточну пијацу која је била преко пута првих првих стамбених зграда у Улици Николе Пашића. За команданта радне акције постављен је Радомир Цветковић Рома из 
Лужница, а предузимач је био грађевински инжењер Цветко Страхињић и Ацо техничар…
„У то време никакве технике! Све се радило ручно. Измерен је темељ и око копања одмах су почеле тешкоће! Из темеља је вода текла као река. Инжењери су поставили две пумпе, два Томоса која су воду каналом даноноћно одводила у Лепеницу. Људи су запрежним колима одвозили земљу на периферију града. Темељ је испитиван постављањем терета на њега. Мене су задужили да водим евиденцију потапања. Поставили су метар са сантиметром и ја сам морао педатно испуњавати књигу потањања темеља.
Три пута дневно у 7 ујутру, у подне и 19 сати увече очитавао сам колико терет потања. Градилиште је било велико простирало се све до данашње Робне куће Београд и споменика „Велика суза” палим борцима задњега рата где је било складиште и где је неки Гаја са дизел мотором стругао даске за шаловање. Трупци су довезени железницом из Босне „од Фоче”. Даске су радници на рукама преносили преко улице и ту су мене задужили да кубицирам даске. Сваку сам даску морао да премерим и у свеску уписивао. За два месеца: април и мај – урађен је темељ. Дубина темеља је била четири метра. И ево сада заједно загледамо – нигде није напукао. По завршеној акцији од нас радника формирала су се грађевинска предузећа „Казимир Вељковић“ и „Ратко Митровић“. Свако ко је желео могао је да остане у радном односу. Ја нисам могао, није ми да отац, имали смо много земље“, рекао нам је некадашњи акцијаш Властимир Божиновић у једном даху као да скида велики терета са срца.
Напоменуо је још да радници акцијаши нису примали никакву плату, али да их је град хранио два пута дневно у кафани „Балкан“. Преноћиште им није било обезбеђено, те је он спаво код свог стрица попа Трише у Палилулама. Физички напор акција био највећи код мешања бетона, јер су то радници рацили ручно с ногама у чизмама до појаса. Од познатих имена који су радили сећа се: Димитрија Славковића Мите, Воје Патића, Мите Ђорђевића касније председника суда и његовог брата архитекте Живе. Та акција забележена је као чисто мушка, није у њој радила ни једна жена као на омладинским радним акцијама.
Обласна зграда рађена је после још неколико година и у њој је била смештена Окружна власт (војна и политичка) која је обухватала простор од Авале до Ниша.
