Radila sam 3 godine u prosveti i odatle prešla u privredu. Profesorima treba da skinemo kapu. Oni rade vrlo odgovoran posao u zemlji gde sve stoji naopačke. Hajde da pomognemo i njima i svojoj deci.
Ostvarila sam svoj san – predavala sam u renomiranoj školi stranih jezika. Važno mi je bilo da pored engleskog deca nauče i da misle svojom glavom.
Kada đaci žele da uče, vaš čas je kao razgovor sa nekom veoma zabavnom osobom. Iako su svi imali isti tretman, lično sam najviše zavolela 2 najproblematičnija dečaka, jer sam se maksimalno trudila da njih zainteresujem.
Kao bivši nastavnik želim da podelim sa roditeljima sledeće:
1) Obrazovanje je nisko na listi prioriteta celokupnog društva
Obrazovanje je ovde toliko potcenjeno da smo zaboravili čemu služi. Ono treba da oblikuje mladog čoveka kako da misli i postane samostalan.
Kada vide najpopularnije i najuticajnije, i roditelji se često pitaju šta će detetu škola da bi uspeo u životu. Sistem vrednosti je okrenut naopačke, pa je škola muka ne samo za decu, već i za nastavnike koji se upiru da dokažu suprotno.
2) Sve mora da bude po planu i programu, a posao je naporan
Nezavisno od toga šta su deca usvojila, ti moraš na kraju školske godine da pređeš sve gradivo.
Što se tiče uslova rada, uvek je postojao neki đak koji bi namerno pred profesorom digao noge na klupu. Ipak, danas se većina dece u razredu ponaša onako kako se u naše vreme ponašao jedan od najgorih učenika. Rad sa decom je postao stresan posao.
Takođe, profesori nemaju „previše slobodnog vremena“: na raspustu imaju obaveze u školama. Posle časova sastavljaju ili ispravljaju kontrolne, pišu planove i pripremaju časove za sledeći dan.
Ovaj posao i ne može da se radi duže od 4 sata dnevno.
Mozak ti sve vreme radi na 2 koloseka: dok predaješ gradivo, održavaš disciplinu tako što šetaš između klupa i govoriš: „Sedi. Okreni se… Ne diraj ga.“ Kad pišeš po tabli, uvek si poluokrenut ka đacima i tako ih nadzireš. Tvoj posao je fizički zahtevan i traži konstantnu koncentraciju.
3) Profesor je kao javna ličnost – tvoja persona pred decom treba da je za uzor
Predavala sam deci sa svojih 25-26 godina – imala sam dečka i izlazila sam.
Ako si profesor, na javnom mestu nekoliko blokova od škole nema ljubljenja, a kamoli pijuckanja alkohola makar škola bila i pored splavova. Moraš da održiš ugled među đacima.
4) Profesori su bedno plaćeni
Kad sam bila dete, moja mama (prodavačica u Merkatoru) imala je platu 1.000 dinara, dok je Bojanina mama (profesor Marksizma) imala 6.000. Kada sam se pohvalila Bojani da moja mama ima 8.000 dinara, njena mama je imala 25.000. Profesor je osamdesetih bio stub srednje klase i profesija od ugleda, jer je to što rade važno.
5) Deca su svesna svojih prava, ali ne i svojih dužnosti
Ne sme da postoji nikakvo nasilje prema deci niti kinjenje. Ali ako si nešto loše uradio, moraš i maloletan da snosiš posledice svojih postupaka. A nastavnicima su ruke vezane, jer kazni nema.
Kad čujem nešto loše protiv profesorskog poziva, kažem:
„Idi u školu, probaj da radiš. Dajem ti 40 dana fore.“
To je vreme koje je potrebno da se deca opuste toliko da morate da ih dovodite u red.
6) Koja, bre, inkluzija?
Kad ste vi bili mali, učiteljica bi povukla đaka za kosu zato što nije pratio čas ili je zaboravio da napiše domaći. Možda je bio hiperkativan ili disleksičan, a niko to nije znao da prepozna. Danas kada se zna da 60% dece u Srbiji kasni u razvoju za svojim vršnjacima, treba da osvešćenije prilazimo ovom problemu.
Ideja o inkluziji je odlična, jer se obična deca uče da prihvataju različite od sebe. Takođe, deca sa drugačijim psihomotornim razvojem u odnosu na vršnjake dobijaju šansu da se integrišu u društvo. Tako će jednog dana moći da rade i žive kao svi ostali, jer i oni imaju svoje talente.
Ali budući nastavnici na fakultetu ne uče o različitim poremećajima i pristupu takvoj deci. A pošto morate da pređete sve lekcije, imate veliki problem sa onima koji prave zastoj u učenju. Ličnih pratilaca je, takođe, malo.
Pored toga, dete sa ozbiljnijim smetnjama je često izopšteno iz dečjih okupljanja.
To ne sme da bude tako.
Menjajte plan, obučavajte nastavnike, edukujte roditelje vršnjaka, ne izbacujte decu sa posebnim potrebama iz učionica.
7) Autoritet profesora danas timski podrivaju roditelji i đaci
Majka jednog dečaka mi je za njegovu profesorku rekla:
„Ona je kreten“.
Ako mi majka u našem drugom razgovoru od upoznavanja govori tako nešto, onda je to već čuo i sin.
Rekla sam: „Nemojte tako, mi ne znamo šta se na času zaista dešava.“
Meni je dete jednom donelo zmiju na čas. Jedan je urlao, drugi pokušavao da me vređa. To su nečija dobra deca, dokazuju se pred vršnjacima, ali često na štetu nastavnika.
Dalje, to što su poslušni, ne znači da vide svet objektivno. Njihov buran doživljaj stvarnosti često od događaja napravi katastrofu. Onda vi profesoru hoćete da očitate bukvicu, jer se i vi sećate nekog kretena kada ste bili đak…
Ne.
Nikada ne podrivajte autoritet profesora pred decom, jer on omogućava profesoru da radi svoj posao kako treba. Ako ga vi negativno etiketirate, dete može da omrzne i profesora i predmet koji mu kasnije u životu može koristiti.
Moji predlozi za one „odozgo“ koji mogu da promene situaciju
Gospodo, mislite na tuđu decu. Oni će odlučivati kuda zemlja ide, zarađivaće za vaše penzije i lečiće vas.
Potrudite se da pomognete Srbiji u onome šta je za nju najvažnije – kako će ona ubuduće da izgleda. Latite se problema koji ne može da se reši od jednog do drugog izbornog ciklusa. Poboljšajte obrazovanje planirajući dugoročnu strategiju. Ugledajte se na najbolje – Fince, Koreance, Čehe i Mađare, i izaberite ono što za naš sistem funkcioniše:
1) Neka profesori koji rade u nastavi kroje plan i program.
2) Omogućite samo najboljim đacima da upisuju fakultete za nastavnike; a na konkursima za profesore birajte najbolje studente.
3) Neka inkluzija bude svake godine obavezan deo usavršavanja svakog ko radi sa decom od 1 do 18 godina.
4) Dajte plate dostojne značaja profesora.
5) Uvedite više velikih odmora dnevno da se deca rastrče. I smanjite, zaboga, broj časova svakojakih predmeta.
6) Smanjite broj obaveznih testova. Ostavite profesoru da odluči kako i dokle se prelazi gradivo s obzirom na to koliko su đaci naučili.
7) Neka znanje koje prenose deci bude primenljivo u realnom životu – praktično i interdisciplinarno.
8) Profesori moraju stalno da idu na usavršavanja.
9) Uvedite sistem više nivoa kazni za đake koji ne poštuju pravila. Neka najstrože kazne utiču na dalji obrazovni put đaka.
Nema važnije stvari od hrane, zdravlja i obrazovanja. Obrazovani ljudi ne smatraju da je svet počeo od njihovog rođenja, niti da se on s njima završava. Oni su samosvesni i pošteni ljudi. U uređenim sistemima čine kičmu jednog društva – oni su građanski sloj i intelektualna elita. Svojim znanjem, idejama i radom oni vuku društvo napred.
Bez kvalitetnog obrazovanja nema ni kvalitetnog društva.
Autor: Maria Milojković, mama blizanaca, pisac onlajn sadržaja i prevodilac.
Kao zaposlena u korporaciji i profesor engleskog provela više od 10 godina. Trenutno neguje, uči, piše, raste i trudi se da iskoristi svaki minut slobodnog vremena da uživa nasamo ili jede crnu čokoladu, a da je deca ne vide. Ovo je njen portfolio. Pratite je na Instagramu, Tviteru i Gugl Plusu.
