(izveštaj selektora i najava predstava za predstojeći festival)
Izvesno je da nikad nije bilo toliko neizvesnih situacija u istoriji Sterijinog pozorja (nekada Jugoslovenskih pozorišnih igara) kao što je to bilo u ovoj sezoni. Najava, pa otkazivanje premijera postala je svakodnevna, demorališuća pojava. Nesigurnost planiranja, pokoravanje, ponekad do apsurda doteranim propisima o merama zaštite od pandemije virusa, nepovoljno se odrazilo na srpsko pozorište, ionako u dobroj meri dezorijentisano, uniženo, uskraćeno. Pandemija je oslabila imunitet pozorišnog organizma. Umešala se najdirektnije u produkciju pozorišnih predstava pa su u repertoaru srpskih pozorišta preovladale kamerne forme. Pandemija je uticala i na sam umetnički proces nastajanja predstava, na režiju i dramaturgiju. Tako je virus indirektno diktirao i dramsko pismo: nalagao piscima koje teme da opserviraju, kako da udese radnju, koliko likova da uvedu u dramu. Među tim malim pozorišnim oblicima su i vrlo uspele predstave (Za sada je sve ok, autorski projekat Snežane Trišić i ansambla Kruševačkog pozorišta, pa čak i monodramska forma Čaj sa Kublajkanom Saše Radonjića u izvođenju Jugoslava Krajnova).
Na idejno i tematsko ustrojstvo uticala je i opšta atmosfera u zemlji i svetu pa se kao opsesivna tema, ključna reč dramskih dela nametnuo pojam Zla kao etička kategorija i iz nje proistekli pojmovi (strah, teskoba, izopačenost, pokvarenost). Slučaj Zla, filozofija Zla, proučavanje ovog pojma sa raznih stanovišta, ukotvilo se i kao dominanta predstava odabranih u Takmičarskoj selekciji, ali provejava i drugim dvema selekcijama. Neće biti da se to dogodilo bez Naloga vremena. Jer, još se nismo ohladili ni od prethodnih, ratnih zala devedesetih, a sustiglo nas je opšte zlo. Tako je dramskim piscima, dramaturzima i rediteljima Slučaj „zapovedio“, možda i nesvesno, da adaptacijom nanesu i grub sloj koji asocira ili referiše na aktuelnu problematiku nesreće celog čovečanstva. Nekoliko dramskih dela koja se pojavom virusa i njegovog uticaja na duh i društveni organizam bave suštinski i dubinski, samo su naznaka da će se dejstvo virusa problematizovati i umetnički obrađivati tek u godinama koje dolaze. Umetnički odgovor na to kako nas je virus smrtonosac mentalno i duhovno razorio, tek će uslediti.
Veoma bitna odlika ovogodišnje produkcije srpskih pozorišta je i izvesna ali konstantna doza autoreferencijalnosti i to ne samo na planu pozorišnih predstava nego pozorišta kao celovitog organizma. U svim predstavama kao da se čuje poklič Zlu vremenu, uprkos! Srpsko pozorište postoji i deluje „ustuk svakoj zlosti“ kao u besmrtnoj pesmi Laze Kostića. Ovakav stav potvrđuje i činjenica da je u srpskim pozorištima u prethodnom selekcionom postupku izvedeno četrdeset predstava po tekstovima srpskih dramskih pisaca. Među njima je čak dvadeset pet praizvedenih dela, što je znak optimizma kad je reč o domaćoj drami. Osim izvanrednih predstava odabranih u takmičarski progam Festivala, čvrsto sam uveren da bi, po značaju i estetskim vrednostima, još najmanje tri predstave mogle ući u krug odabranih pozorišnih ostvarenja, a standarde umetnički vrednih ostvarenja koji mogu podstaći na ozbiljan dijalog pozorišnih stručnjaka zadovoljava više od polovine izvedenih predstava, što je znak uznapredovale samosvesti naših pozorišnih uprava.
Primetno je da u nedostatku savremenih dramskih dela pozorišta posežu ne toliko za proverenim tradicionalnim dramskim delima, nego za udešavanjem romanesknih tvorevina za pozornicu. Tako su uzorne dramatizacije romana zapremile polovinu ovogodišnje takmičarske selekcije. Takav trend prisutan je u repertoaru Srbije i zemalja u regionu, te se čini da bi opisu sadašeg stanja savremenog dramskog teksta sasvim odgovarala maksima Društvo u dramatizovanom romanu, kao parafraza čuvenog dela Vladimira Stamenkovića Pozorište u dramatizovanom društvu. Uočava se i dominacija autorskih projekata i kolektivni rad. Tako nastaju vredna i raskošna pozorišna ostvarenja, ali se otvara i pitanje autorstva, tvorca koji je dao konačan oblik, čvrstinu, snagu, misao predstave. Predstave izvedene prema delima savremenih domaćih dramskih pisaca potvrđuju da su naša pozorišta u stanju da odgovore na sve izazove vremena u kome žive. Dramski pisci tražili su i nalazili građu u dubini i tami nacionalnog iskustva, u svetu koji ih okružuje, u svom intimnom svetu, ili proučavanjem sveta i u konfrontaciji s njim, u razotkrivanju njegovih tajni.
Opšta je ocena da je, bez preterivanja, srpsko pozorište u ovom trenutku herojsko. Uspelo je da odoli svim faktorima koji su ga ometali. Pozorišna tvorevina, predstava, krhka je, tanana, sazdana od najosetljivijih duhovnih treperenja i zato se mora poštovati, naročito vrednovati to što je u vanrednim okolnostima uopšte opstala. Recepcija predstava kako oficijelne pozorišne kritike tako i recepcija publike, nepotpuna je, ne sadrži onaj elemenat zanosa, oduševljenja, nema uporište u kolektivnom doživljaju. U predstave se ulazi iz stvarnosti, postupno, dodiruju se te dve ravni, ukazivanjem na vrednost osobitog ljudskog kontakta nazvanog pozorište, pa je uskraćenost za taj vibrantni spoj sigurno osujetila potpuni angažman publike u prijemu pozorišnih senzacija.
Sterijino pozorje je najveći pozorišni praznik te bismo ga ovim proširenjem, Zlu vremenu, uprkos učinili raskošnijim. Iz predloženih festivalskih celina moguće je sagledati kakve su tendencije kad je reč o statusu domaćeg dramskog teksta (savremenog i baštinjenog) u srpskom pozorištu i svetu u ovom trenutku, kao što se može sagledati i pozicija srpske drame i pozorišta i usporedba sa stanjem nacionalne drame u pozorištima regiona.
Selekcija nacionalne drame:
1. GOSPOĐA MINISTARKA – pisac Branislav Nušić, režija Tatjana Mandić Rigonat; Hrvatsko narodno kazalište Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), 2h – bez pauze
2. DEOBE – pisac Dobrica Ćosić, dramatizacija Spasoje Ž. Milovanović, režija Jug Radivojević; Srpsko narodno pozorište Novi Sad, Narodno pozorište Niš, Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici
3. VITEZOVI LAKE MALE – (autorski projekat), režija Andraš Urban; Pozorište Deže Kostolanji, Subotica
4. KUS PETLIĆ – pisac Aleksandar Popović, režija Milan Nešković; Narodno pozorište/Narodno kazalište/Nepszínház, Subotica
5. DERVIŠ I SMRT – tekst Meša Selimović, dramatizacija i režija Dejan Projkovski; Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka (BiH-RS)
6. RADIO ŠABAC – tekst i režija Olga Dimitrijević, Šabačko pozorište
7. AKO DUGO GLEDAŠ U PONOR – pozorišna poema po motivima istoimenog romana Enesa Halilovića, autor i reditelj Zlatko Paković, Regionalno pozorište Novi Pazar/Kulturni centar Novi Pazar
9. TIHO TEČE MISISIPI – pisac Vladimir Tabašević, dramatizacija Ivica Buljan i Vladimir Tabašević, režija Ivica Buljan; Beogradsko dramsko pozorište
10. ŠINDLEROV LIFT – pisac Darko Cvijetić, dramatizacija i režija Kokan Mladenović; Kamerni teatar 55 Sarajevo (BiH)
Perspektiva dečjeg, dečje poimanje sveta u kontaktu sa svetom odraslih, čine osnovu rediteljskog postupka Kokana Mladenovića na kojoj se u smrtonosnoj igri slaže zidanica sećanja na život u prijedorskom crvenom soliteru, „vertikalnom selu“. Saosećajno i bolno. Svaku rečenica romaneskne strukture Cvijetićevog romana moguće je upotrebiti kao aktivan dramaturški materijal, sliku, ideju, tekst. Tako je nastala traumatična pripovest, metafora zlog udesa Bosne i Hercegovine, cele Jugoslavije, jedno zacementirano sećanje, preplet stvarnog i fiktivnog. Distopija koja dejstvuje ubistveno. Predstava ne govori toliko o Zlu koje je minulo, koliko motri na budućnost, tragajući nenametljivo za odgovorom na pitanje: kako da živimo jedni pored drugih i jedni sa drugima.
Kad govorimo o zastupljenosti dela srpskih dramskih pisaca u inostranstvu, ona su zbog dejstva pandemije ređe prisutna u repertoaru (uopšte nisu radila pozorišta u Sloveniji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori), tako da oslonac u ovogodišnjoj selekciji Krugovi nalazimo u predstavama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Inače, primetno je da je pozorišna situacija u regionu, ranije okrakaterisana kao „jugonostalgična“, sve više zamenjena oznakama otvoreno „jugoslovenskog“ ili „postjugoslovenskog“ duha. Dramski pisci, reditelji, dramaturzi sve su više angažovani u državama regiona, učestvuju u zajedničkim projektima. Žarka želja za radom održala je srpski teatar.
1. HOTEL ZAGORJE – pisac Ivana Bodrožić (autorski projekat Anice Tomić i Jelene Kovačić prema motivima romana Ivane Bodrožić); Gradsko dramsko kazalište Gavela Zagreb (Hrvatska)
Iz perspektive devojčice rođene u Vukovaru, sećanje na bolom impregnirano odrastanje, uspomena na prognaničke dane u nekadašnjoj političkoj školi u Kumrovcu. Traumatična iskustva, naročito o zatamnjenoj strani ženske strane sveta. Predstava katarzičnog dejstva, univerzalnog iskaza.
2. DJEČAK KOJI JE GOVORIO BOGU – pisac Damir Mađarić, režija Samo M. Strelec; Hrvatsko narodno kazalište Osijek (Hrvatska)
Potresna, katarzična predstava o povampirenju fašizma, na osnovu zapisa dečaka iz jevrejske porodice koji sanja o tome da postane glumac, a čiji san prekida Smrt u oličenju fašističkog vojnika. Ovaj, kako ga reditelj označava „fantastičan komad za mlade i decu“ istvoremeno je i sarkazmom prožeta utopijska priča o bezmernoj veri u moć pozorišne umetnosti, kadroj da se suprotstavi svakom Zlu, nasilju i razaranju.
Razuzdana, metadramskim česticama popunjena komična igra sa osloncem na Aristofanove Žabe. Snažno angažovana predstava zapitana o sudbini i moći i nemoći Pozorišta.
Od početka sezone do sredine marta imala sam priliku i zadovoljstvo da pratim sve one pozorišne događaje koji se uglavom odvijaju ispod radara glavnih pozorišnih tendencija srpskog pozorišta, pokušavajući da odaberem dve predstave koje bi najbolje pripadale Drugoj sceni: da poseduju suštinski drugačiji pristup pozorišnom izrazu, kako na planu predstavljanja, tako i na planu artikulacije značenja. Tako sam u ovoj potrazi došla do oko dvadeset predstava najrazličitijeg sadržaja i kvaliteta, od striktno narativnih struktura do vizuelnih durational. Međutim, kao najupadljiviji otklon od uobičajenog, izdvojila bih dve neverbalne predstave, koje zaobilaze uske ali ustaljene žanrovske i narativne okvire, ali ostaju ukorenjene, na ovaj ili onaj način, u savremeno srpsko društvo.
1. POETIKA GLEDANJA – režija i koncept Andraš Urban; Pozorište Deže Kostolanji Subotica
Nežne slike, bez reči, a sa snažnim, simboličkim porukama o svetu prirode koju je čovek narušio svojom grubošću.
2. KAO DA KRAJ NIJE NI SASVIM BLIZU, pisac Maja Pelević, režija Nikola Zavišić; Bitef teatar Beograd
Hastala u specifičnim okolnostima, predstava u sedam snažnih poetskih fragmenata govori o (mogućoj) vezi čoveka i mašine, povezuje virtuelnu realnost i audio-vizuelne instalacije u potrazi za neizvesnim pozorištem budućnosti.
Milivoje Mlađenović (1959, Kojčinovac kod Bijeljine, Bosna i Hercegovina) – Diplomirao na Filološkom fakultetu, 1982. godine, grupa za jugoslavenske književnosti i srpskohrvatski jezik – smer književno-publicistički. Magistarsku tezu odbranio na Učiteljskom fakultetu u Somboru 2002. Doktorirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu s tezom 2007.
Radio novinarske poslove (od 1982. do 1989.), bio direktor Narodnog pozorišta u Somboru (od 1989. do 2000. godine), potom urednik pozorišnih izdanja u ovom pozorištu (od 2000. do 2002. godine). Za asistenta za predmete Scenska umetnost i Dramski i recitatorski tečaj na Učiteljskom fakultetu Sombor izabran 2003. godine. Iste godine imenovan za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Direktor ustanove Sterijino pozorje bio je od 2009. do 2012 godine.
Osim naučnih radova iz oblasti metodike nastave književnosti, piše i objavljuje pozorišnu i književnu kritiku, eseje, reportaže, scenarije televizijskih emisija, urednik je brojnih specijaliziranih pozorišnih emisija, pisac aforizama, kazališnih komada za djecu, putopisac. Za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umjetnosti u Srbiji, dobitnik je nagrade Nikola Petrović Peca za 1996. godinu. Zlatna povelja Laza Kostić za najbolju novinsku reportažu dodijeljena mu je na Međunarodnom festivalu reportaže Interfer, 1997. godine, a druga nagrada za pozorišni esej na pozorišnom festivalu Dani Milivoja Živanovića u Požarevcu, 2002. godine. Osnivač je pozorišne manifestacije Pozorišni maraton koji se svake godine u junu održava u Narodnom pozorištu u Somboru.
Izvor: pozorje.org.rs
