Pesma „Na putu za Prevešt…“ odlukom žirija za „Ljubostinjsku rozetu“ na konkursu
„Pesnička jesen nad Moravom“ 2024. Književnog kluba „Moravski tokovi“ iz Trstenika,
dobila je pohvalu. Pesnikinja je ovu poemu posvetila delu detinjstva njenog rano
počinulog oca Miloša.
Na putu za Prevešt
Poema za oca
I
U Prevešt sam krenuo bos
s majkom po prašinu života,
po zlatno brašno, na vodenicu,
bežeći od drugova da ne vide
moje duše bol, koja se stidela
siromaštva i uporan u nameri
da sakrijem svoj očaj –
Bogu se pomolih da mi pokrije
tragove i gle čuda – niko nas
ne vide.
II
Skriven tako od života,
ranjen na barikadama
koje su me zaustavile,
da se borim slobodan,
sećam se vodenice,
kupina i ostruga koje su
me malog othranile i
izgrebale, pa se penjem
ponovo do planine gde
mi je majka sakrivala
malo hrane, da na ceo
dan ostanem budan
i ne izgubim stado
i da u sećanju opet
krenemo zajedno na
slavu u Kaludru, sporim
korakom… peške.
III
Noć kad me dočeka za stolom,
uspava me gladnog i danima tako,
a sad me molitva budnog drži
pod istom takvom lampom,
pa mi svoj sanak slatki nudi.
Sa ocem sam krenuo
da se otrgnem od zaborava
ponovo bos kao nekad u školu,
kada su se mojim opancima
podsmevala i igrala druga deca
u svojim toplim cipelama.
Moje im behu čudne.
IV
A ja sam jedini otišao dalje
sa osmehom u očima
i spreman da uspem,
radoznao od malena –
postigao da budem najbolji.
Preko trnja do zvezda
sam hodao kilometrima
sa ocem koji me ispratio
do Kragujevca peške,
nemoćan sa suzama u očima,
dalje u taj svet, da budem
neko i osvetlam mu obraz,
ne sluteći da će mi nedostajati
dom i rodna gruda, koja me
nahranila čemerom i radošću
pripremila da se borim,
a kada sam se vratio
sa činovima od zlata
moj ponos je bio
ponos iz inata mojim bosim
stopalima u svinjskim opancima,
jer za bolju kožu nije bilo da se nađe.
V
Skoro roditelji moji otpočinuli,
a ubrzo sam sahranio i brata.
U svom hodu ka zvezdama
dobio sam zvezde i petrokrake
od sunčanih i zlatnih zraka,
koje su me ponosnog vratile veri
da postim i Bogu se molim –
sve dok to mogu.
VI
U Prevešt ću opet da se vratim
bos kod vodenice, čobanin
da budem, da duši oduška
dam i mirišem zlatne suze
kroz žito što se kao biseri
prelivaju preko te zlatne
prašine, koja me je hranila
gladnog znanja i daljina,
da spoznam bit svoje suštine
u korenu odakle sam ponikao,
a ostadoh željan grožđa i vina,
pogače i majčine pregače
u kojoj bih da ponovo
prenesemo to brašno života
iz Prevešti do kuće stare,
gladnih usta i da umoran
spustim glavu u njeno
mi krilo – milo.
