Prvo masovno streljanje građana u Kragujevcu izvršeno je 20. oktobra 1941. godine u 18 časova. Tog dana Nemci su izveli na streljanje dve grupe civila. Svi uhapšenici odvedeni su u dvorište kasarne Trećeg artiljerijskog puka i tamo pretresani i oduzete su im sve lične stvari. Nemci su streljali prvo grupu od 66 osoba, u kojoj je bilo najviše Jevreja, a potom i grupu od 53 osobe iz zatvora, u kojoj je bilo talaca i predratnih robijaša. Nemačke oružane snage su 20. oktobra 1941. godine streljale ukupno 119 lica srpske i jevrejske nacionalnosti. Tako je počelo.
Najveće streljanje građana u Kragujevcu izvršeno je 21. oktobra 1941. godine. Tog dana Nemci su izveli 2.301 osobu pred streljački stroj kod Centralnog groblja srpske vojske iz 1914. i 1915. u Šumaricama. Streljanje je počelo u 7 časa ujutru. Prvu grupu ljudi odveli su do Sušičkog potoka gde ih je čekala grupa od 30 do 50 Nemaca. Civile su poređali u četiri reda, a u svakom je bilo po 50 ljudi. Nakon streljanja Nemci su pištoljem ubijali one koji su ostali ranjeni. Iz baraka su odvođene grupe od po 100 ljudi na gubilište. Do 2 časa po podne završeno je streljanje. Likvidirali su 2.272 osobe dok su 29 lica preživela streljanje. Među streljanim je bilo 217 maloletnih lica. Od čega iznad 15 godina starosti, 60 učenika gimnazije i 134 maloletnika koji nisu išli u školu, kao i 23 dece ispod 15 godina starosti uglavnom romske nacionalnosti. Nemačka komanda je namerno izabrala za streljanje blage padine pored Erdoglijskog i Sušičkog potoka. Blage padine su vojnicima pružale dobar pogled na sve vojnike koje su streljali, i oni nisu mogli neopaženo da pobegnu. Neke grupe su stavljali na brežuljak, a oni stajali u podnožju, druge su pak stajale pored potoka, a vojnici na uzvišenju. Vojnici su stajali u dva reda: jedan red je stajao, a drugi klečao. Bilo je pokušaja bekstva, mnogi su pronalaženi mrtvi stotinak metara od svojih grupa, a nekolicini je uspelo da se spase bekstvom, jer vojnici nisu imali previše vremena da ih gone, jer su im stalno stizale nove grupe.
Marisav Petrović navodi da su oni pokušali spasiti što više ljudi:
„Dobrovoljci su se toga dana morali poniziti pred okupatorom mnogo, samo da bi što više spasli. Mislim da je bar 70 njih ukradeno iz grupa određenih za streljanje i za toliko da se smanji broj od 2.300. Moramo istaći i to da su nam neki Nemci u ovome pomagali, naročito jedan podoficir. Podoficir je bio profesor i znao je nešto srpski i služio kao tumač. Naročito nam je pomogao u izvlačenju đaka.”
Interesantna je i njegova izjava da nisu mogli spasiti one đake koji su „nosili komunističku frizuru po kojoj su se poznavali da su komunistički omladinci”. Međutim, Petrović priznaje da su oni u zamenu za Srbe uhvatili 200 Roma i predali ih Nemcima. Jedna grupa dobrovoljaca pod vođstvom Momčila Zdravkovića zvanog Izrilo preuzela je zadatak da pokupe sve Rome u gradu. Takođe, Petrović je ovu tragediju iskoristio i da se obračuna sa političkim neistomišljenicima. Tako je poznat slučaj popa Andre Božića iz Badnjevca jednog od osnivača ravnogorskog pokreta u Šumadijskom ogrugu. Po njega su, 19. oktobra, blindiranim vozom koji je svakodnevno saobraćao na liniji Lapovo – Kragujevac došli pripadnici Ljotićevih dobrovoljaca, na lični zahtev Marisava Petrovića. Zatvorili su ga u školi „Kralj Petar” u Kragujevcu, a streljan je u prvoj grupi 21. oktobra u 8 časova. Zabeležen je njihov razgovor u školi: „Vidiš bre, pope Andro, reče mu Marisav, da ti od mene zavisi život? Ako me je volja, ti ćeš biti streljan, a ako je meni volja, bićeš pušten”! Pop Andra mu odgovori: „Vala Marisave, kad moj život zavisi od tebe, i ne treba mi! Više volim da budem streljan no da živim tvojom milošću.” Danas u muzeju je izložena njegova oproštajna poruka na kojoj piše da je stradao nevin.
Nada Naumović: Cane, šta ćeš sa ovima?!
Dok je hapšenje trajalo Marisav Petrović je sa pištoljem u ruci ušao u opštinu, uhapsio službenike i postavio svoje ljude. U opštini su, pored ostalih uhapsili i advokata Dragoljuba Milovanovića Benu. Ljotićevci su uhapsili i kapetana Božidara Vasikića, komandira žandarmerijske čete u Kragujevcu. Dobrovoljci su uhapsili i Nadu Naumović studentkinju medicine i člana KPJ. Patrola ljotićevaca je oko 11 sati prošla gradom i kupila one muškarce koji su izbegli prvi talas racije nemačkih vojnika. Iz susedstva su poveli Aleksandra – Caneta Matejića koji je kako bi izbegao streljanje pristao da pristupi dobrovoljcima). Kada je ta grupa prolazila pored pekare, Nada je uzviknula: „Cane, šta ćeš sa ovima, bolje da te ubiju Nemci nego oni.” Ljotićevci su je zgrabili i sa ostalima oterali u školu „Kralj Petar” gde je bio njihov štab, a ujedno i zatvor. Ukupno su pohapsili oko 100 Srba koje su zatvoreni u školu, a kasnije i streljani.
Nikada utvrđen tačan broj žrtava
Sa druge strane, nakon Drugog svetskog rata je usvojeno da je na streljanje odvedeno 10.000 ljudi, a da je streljano ukupno 7.000. U komunstičkom časopisu „Borba” u broju 14 od 15. novembra 1941 o samom streljanju piše:
„Sav taj narod je dovođen u logor opkoljen bodljikavom žicom. Tu su ih čuvali Nemci i nedinjevci. Streljanje je vršeno po grupama od po 50-60 ljudi na pet mesta u gradu. Nemci i nedićevci zajednički su izvodili ljude do gubilišta, tu su im naređivali da kleknu, a zatim bi ih kosili mitraljezom. U toj gužvi uspelo je da pobegne nekoliko ljudi, od kojih je veći broj ranjen. Mnogi od njih su izdahnuli u susednim selima – Drenovcu, Divostinu, Barama…”
Nemačke oružane snage su 19., 20. i 21. oktobra 1941., godine u Kragujevcu i tri obližnja sela, Grošnica, Maršić i Ilićevo, izvršile ratni zločin streljavši 2.803 građanina.
Kada je streljanje završeno, Nemci nisu želeli da pretekli broj Srba puste na slobodu nego su ih držali kao taoce, da bi imali na raspolaganju određen broj ljudi ako pogine još koji Nemac. Da bi izdejstvovali puštanje na slobodu bar jednog dela pohapšenih, dobrovoljci i njihov komandant su morali trokratno da se zakunu da niko od njih neće otići u šumu. Komandant dobrovoljaca je morao tri puta da ponovi: garantujem. Na to su Nemci pristali da puste kućama sve sem 600 ljudi. Ovi su morali ostati kao taoci u logoru.
Preostali broj Srba posle podnevnim časovima je pušten kućama, dok je jedan broj talach oko 300 je zadržan za taoce, a oko 200 ljudi koje su izdvojili, posle 5-6 dana vršili su sahranjivanje ljudi. naredbom generala Bemea bilo je zabranjeno da se obeležavaju grobovi streljanih. U prvoj noći nakon streljanja rodbina koja je krišom tražila svoje najbliže i preturala po telima, pronašla je četvoricu koji su preživeli streljanje. Po svedočanstvima, krv je iz grobova izbijala i slivala se u potok, jer su plitko sahranjivani.
Nemci su, 22. oktobra 1941. godine, objavili saopštenje u vidu plakata kojim je Kragujevac bio izlepljen tog dana, a u kome su naveli da je zbog kukavičkog i podmuklog napada u toku prošle nedelje na nemačke vojnike, poginulo 10 a ranjeno 26 nemačkih vojnika, u znak odmazde streljano za svakog poginulog nemačkog vojnika 100, a za svakog ranjenog 50 stanovnika, ukupno 2.300. Međutim, Nemci nisu dali saopštenje za masovna streljanja od 19. i 20. oktobra u Kragujevcu i tri obližnja sela tako da ispada da su premašili broj streljanih osoba u znak odmazde za čak 500 lica. Najverovatnije da su Nemci želeli da streljanjem građana u Kragujevcu i njegovoj okolini daju drastičan primer strogosti okupatorskih vlasti kako bi zaplašili šire slojeve stanovništva i unele osećaj kolektivne nesigurnosti na prostoru okupirane Srbije u cilju smirivanja pobune u Šumadiji.
Činjenica je da su u Srbiji bili smešteni vojnici Vermahta trećeg poziva i da su to uglavnom bili porodični ljudi koji su mobilisani i stavljeni u funkciju rata. Komandanti dva bataljona koji su izvršili streljanje đaka su bili prosvetni radnici. Major Paul Kenig je bio profesor teologije protestanske crkve, a kapetan Fric Fidler direktor Visoke škole Tehničkih nauka u Austriji. Postavlja se pitanje šta se desilo tim ljudima koji su u civilu bili profesori, a ovde postali zločinci i ubijali čak i decu. Prema nekim podacima, ceo bataljon koji je izvršio streljanje poslat je na odmor zbog psihičkih poremećaja koji su nastali zbog učešća u zločinu.
Antrfile:
Sve do početka 21. veka vladalo je mišljenje da je u Kragujevcu stradalo 7000 civila. Taj broj prvi je zapisao na dan tragedije kragujevački prota Dragoslav Veličković. Načelnik Dunavske banovine je nekoliko dana nakon zločina posetio grad i u izveštaju vladi Milana Nedića govori da Nemci ne govore istinu kada kažu da su streljali 2300 i da je ubijeno od 7100 do 7300 ljudi.
„Borba“ u broju od 25. oktobra 1941. godine piše da je u „Kragujevcu pohapšeno 2.000 ljudi i da se vrše masovna streljanja. Iste novine od 15. novembra 1941. godine donosi izveštaj o slučaju u Kragujevcu u kome kažu da su Nemci poubijali 5.000 muškaraca i žena, a da je ukupno uhapšeno oko 10.000 ljudi. Broj od 7000 prihvatili su i komunisti. Neki četnički izvori govore da je streljano čak 12000 ljudi, što je neverovatno, jer bi to značilo da su streljani svi odrasli muškarci u gradu. Posle rata na suđenju u Nirnbergu svedočio je Živojin Jovanović, jedan od onih koji su preživeli streljanje, kako je ubijeno takođe 7.000 ljudi. U zapisima sa suđenja stoji da je on taj broj zasnovao na crnim barjacima i broju panaija koje su dan posle streljana donete u crkvu. Međutim to je prvi i subjektivan utisak koji govori da je zločin bio strašan. Podaci nemačke komande pominju broj od 2.300 ubijenih. Major Paul Kenig koji je rukovodio odmazdom u svom izveštaju od 27. oktobra takođe pominje isti broj. Nakon oslobođenja Kragujevca 21. oktobra 1944. godine formirana je državna komisija za istraživanje zločina okupatora, koja je radila sve do maja 1945. godine. Oni u svom izveštaju navode da je u Kragujevcu ubijeno 2324 lica, bez okolnih sela. Taj podatak se pojavio i na suđenju u Nirnbergu. Ne zna se tačno kada je cifra od 7000 postala zvanična.
Staniša Brkić, kustos muzeja, je u knjizi „Ime i broj” iz 2007. objavio imena i lične podatke 2.796 žrtve streljanja u Kragujevcu. On u knjizi pokušava da odgovori na pitanje zašto su Nemci streljali više nego što su planirali. Za 10 ubijenih i 26 ranjenih trebalo je da bude streljani 2300, a ubijeno je 500 više. Staniša Brkić je u razgovoru za dnevni list Politika rekao:
„U nemačkim izveštajima kaže se da je bilo i pokušaja bekstva zarobljenih, da su neke grupe uspele da se izvuku i da je u tom metežu došlo i do pogibije vojnika. U jednom izveštaju stoji da je poginulo nekoliko nemačkih vojnika, a u drugom da je život izgubilo dvoje. To je, prema podacima do kojih sam došao, moglo izazvati bes kod kapetana Frica Fidlera, koji je rukovodio streljanjem u selima Maršić i Ilićevo. Ne mogu da tvrdim da je zbog toga ubijeno više ljudi nego što je predviđeno, ali ovo je logična pretpostavka”
Franc Beme se suočio za optužnicom za masakr u Kragujevcu, među optužnicom za druge ratne zločine. Nakon što je zarobljen u Norveškoj, izveden je na Talačko suđenje, u sklopu Nakdnadnih nirnberških suđenja, i optužen je za ratne zločine u Srbiji tokom 1941. Kada se činilo da je njegovo izručenje Jugoslaviji bilo neizbežno, Beme je izvršio samoubistvo skočivši sa trećeg sprata zatvora u kom je bio držan.
Komandant 724. puka 704. pešadijske divizije, general Adalbert Lončar je 1947. osuđen na smrt pred Vojnim sudom u Beogradu.
21. oktobar – Dan sećanja na Kragujevački masakr
Prva komemoracija u Šumaricama u znak sećanja na ovaj događaj održana je 1953. godine. Tokom komemoracije intonirala se himna, polagani su venci, govorili su preživeli sa streljanja i prenošene kratke vesti sa svetskih ratišta. Umetnički deo se sastojao u izboru proznih i poetskih tekstova, u nastupu dramskih umetnika kao i učešću poznatih horova i orkestara. Od 1964. godine program je počeo stalno da se održava sa početkom u 11 časova kod Spomenika streljanim đacima i profesorima i trajao 45 minuta. Od 1971. godine formirao se savet „Veliki školski čas” koji bira pisca koji će pisati posmu za izvođenje. Prvi autor pesme „Crni Dan” koja je izvedena 1971. bio je Duško Radović, reditelj Zdravko Šotra, a kompozitor Konstantin Babić. Od 1991. godine uvodi se parastos koji služi episkom Šumadijske eparhije. Od 1991. do danas učestvovalo je više od 50.000 učesnika, a programu prisustvuje više od 1.000 ljudi, najviši državni funkcioneri, predsednik, premijer i ministri, kao i ambasadori mnogih država Evrope koji polažu vence na grobnicu streljanih đaka i profesora. Radio-televizija Srbije direktno prenosi manifestaciju koju prati preko milion gledalaca.
U Srbiji se 21. oktobar obeležava kao državni praznik, Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Prvi put je na ovaj način obeležen 21. oktobra 2012. godine.
Od 1975. godine se izvode Kamerne svečanosti muzičke umetnosti – „Oktobru hododarje” (OKTOH). u sali prve kragujevačke gimnazije odakle su izvedeni đaci i profesori na streljanje, mladi muzički umetnici iz zemlje i sveta izvode dela klasika u znak sećanja na straljene građane. Do sada je učestvovalo oko Z.000 umetnika, među kojima je više od polovine mladih. Održano je oko 200 koncerata, u proseku šest koncerata godišnje, a njih je posetilo 28.000 ljudi.
Dosta su svetu jedne Šumarice je tradicionalna manifestacija koja se održava u holu muzeja. Na njima se biraju literalni i likovni radovi učenika osnovnih i srednjih škola iz zemlje i okruženja, a za teme se uzimaju stihovi poznatih pesnika sa naglašenim etičkim porukama. Oko 1500 radova iz 80 škola godišnje stigne na manifestaciju.
Svakog 20. oktobra u znak sećanja na zadnju noć građana Kragujevca probdevenu pred streljanje održava se Bdenje. Ono predstavlja multimedijalni program koja se održavaju u Muzeju od 2006. godine. Program je sledeći: književno veče, promocija knjige pesama koja će biti izvedena na „Velikom školskom času”, izložbe, muzički koncerti i filmske projekcije.
NAPOMENA: Ovaj članak je napravljen tako što je konsultovana arhiva „Svetlosti”.
Autor: Stamenčić Slobodan
Pročitajte: SPECIJAL 21. oktobar: Dan kada je streljan Kragujevac
Izvor: ritamgrada.rs
