Ruska penzionerka Ljuba Morekhodova (76) živi sama na udaljenoj farmi kraj Bajkalskog jezera. Tu ne postoji javni prevoz, jer ne postoje normalni putevi.
Ako baka Ljuba mora da stigne negde tokom zime, ona prvo obuje svoje stare klizaljke i izađe na zaleđeno bajkalsko jezero.
“Moje devojačko prezime je Markov. Rođena sam u maju 1941. godine. Čak i pre rata. Moje klizaljke su napravljenje 1943. godine. Ne možete ni da zamislite koliko su teške! E, to znači da su dobro urađene,” ponosno priča starica.
Ljuba klizajući po ledu prelazi veliku kilometražu veoma brzo uprkos godinama.
“Ima četiri kilometra u jednom pravcu, četiri u drugom: znači prelazim osam kilometara,” računa baka i dodaje: “Klizam od malena. U školu sam išla četiri kilometra na klizaljkama, a u proleće i leto smo pešačili do tamo.”
“Sada me bole leđa, ali kada klizam bol prestaje. Kada je jak vetar, ja imam osećaj da letim. Otkopčam kaput i pojurim. Međutim, po nekad se i uplašim. Ako mi klizaljke upadnu u pukotinu na ledu, mogu da padnem na lice i polomom se!”
Ljuba kaže da su njeni oduvek živeli na ovom mestu koje je od Moskve udaljeno oko 5.481 kilometar.
Kada se udala otišla je da živi kod muža. Rodila mu je četvoro dece, a kada je 2011. godine otišla u penziju, vratila se u očevu kuću koja se nalazi odmah pored Bajkalskog jezera.
“Kada smo muž i ja otišli u penziju, vratili smo se u moju porodičnu kuću. Kupili smo krave i napravili farmu. Sada čak imam i struju. Ja sada ovde živim sama i ne plašim se ničega.”
Sama seče drva i sama se brine o stoci. Svako jutro ustaje u pola pet, skuva obrok za sebe i za pse, obiđe krave, očisti štalu i napoji životinje.
Sada priznaje da je po nekad mnogo umorna:
“Kičma me više ne sluša. Srce često preskače. Davno sam bila mlada. Sada više i ne čujem dobro: postala sam gluva,” žali se baka.
Bez obzira na sve, ona odbija da Bajkalsko jezero zameni gradom.
“Surovo je Bajkalsko jezero. U jednom momentu je kao ogledalo, bistro i mirno, a već u sledećem momentu ga lome talasi. I tada pomislim: mora neko da bude ovde da ga gleda – tu neverovatnu lepotu!”
Priznajte da joj je ova kuća i mali posed oko nje sve u životu:
“Kada mi je muž umro, mogla sam da dignem ruke od svega i odem, ali nisam to učinila. Znam koliko je teško živeti ovde, živim tu od detinjstva. Ali ovo je moja očevina i žao mi je da je ostavim. Moji roditelji su stvorili ovo i kako ja sada to da ostavim?”
Na žalost mnogi koji dođu na Bajkalsko jezero ne vide njegovu punu lepotu:
“Leti, kada ovde nagrnu turisti, često znam da idem za njima i govorim im kako ne smeju da bacaju sveće, kako moraju da pokupe za sobom jer sve to završi u jezeru.
Da li je zaista toliko teško da zapalite ili pokupite smeće sa sobom i odnesete ga? Ali oni uvek iza sebe ostave smeće i sa time narušavaju lepotu Bajkalskog jezera. To me mnogo ljuti,” priznaje starica uznemireno.
Izvor: MAGAZIN STIL/V. Milenković
