Stiv Džobs, Džeki Čen, Koko Šanel, Rej Krok, Bil Gejts – to su ljudi koji su u svojim oblastima izvršili revoluciju, a njihov uticaj na način kako mi danas živimo je ogroman. Kako je proticalo detinjstvo ovih istaknutih ličnosti i kako su ih vaspitavali?
Stiven Pol Džobs: tri osnovna pravila roditelja najvećeg ajtijevca
Pionir IT tehnologije, osnivač korporacije Apple Inc. Stiv Džobs bio je usvojeno dete. Poočim Pol i pomajka Klara Džobs učinili su sve da se mali Stiv uvek oseća kao voljeno i željeno dete. Iako je budući kompjuterski genije tokom odrastanja bio pravi mangup, oni su se striktno pridržavali tri osnovna pravila vaspitanja:
Prvo pravilo: deci uvek govoriti istinu. „Roditelji nisu nikad skrivali od mene moje poreklo. Kad sam imao šest godina, ispričao sam to devojčici iz komšiluka, na šta je ona rekla: ’Znači tebe tvoji pravi roditelji ne vole?’ Te reči su me veoma pogodile, ali je onda došla mama i gledajući me pravo u oči kazala: ’Ti si poseban dečak i mi smo tvoja prava porodica’“ – sećao se Džobs.
Drugo pravilo – uvek podržavati detetova interesovanja i upoznavati ga sa onim što ti voliš. Tako je Pol zainteresovao Stiva za elektroniku, zajedno su sklapali i popravljali radio-prijemnike, televizor i drugu kućnu tehniku, a Klara je mnogo učinila za razvoj njegove humane strane.
Treće pravilo – ne zabranjivati detetu da se druži s kim hoće koliko god to društvo bilo čudno. Na primer, roditelji se nisu bunili kada je njihov školarac počeo da se druži sa Stivenom Voznjakom, zaluđenikom za kompjutere, koji je bio pet godina stariji od Stiva. Upravo to drugarstvo je uvelo Stiva u svet IT-a. Roditelji nisu protestovali ni kada je ta družina „mladih talenata“ zajedno sa poznatim hakerom Kapetanom Krančom napravila čuvenu „plavu kutiju“ koja je omogućila besplatno telefoniranje u celom svetu, što je bilo protivzakonito (jednom je Voznjak telefonirao u Vatikan, predstavio se kao Henri Kisindžer i tražio papu).
Stiv Džobs i Stiven Voznjak, 1976.
Rejmond Albert Krok: rad nije kazna
Detinjstvo Reja Kroka, osnivača imperije Mekdonaldsa, bilo je tipično detinjstvo dečaka iz porodice imigranata sa mnogo dece. Živeli su skromno, a Rej kao najstariji sin rano je navikao da pomaže koliko može i da vodi brigu o mlađoj braći i sestrama.
Roditelji su svom prvencu usadili jednostavnu istinu: rad nije kazna već neophodnost za svako razumno biće i svako nosi svoju odgovornost. Ova misao je bila polazna tačka u vaspitanju budućeg milionera.
Još kao golobradi mladić promenio je više zanimanja: prodavao je napitke u apoteci, pomagao u prodavnici, otvorio sopstvenu trafiku za prodaju nota. U školi je najviše voleo sekciju za diskutovanje, gde je naučio da pridobije slušaoce i da iz svakog spora izađe kao pobednik.
Džeki Čen: kad jedan pogreši, svi su kažnjeni
Glumac, režiser, kaskader, pevač, predavač na univerzitetu Hongkonga, ambasador dobre volje pri Unesku, veliki dobrotvor i idol miliona – sve je to Džeki Čen. Kako je to uspeo dečak iz deklasirane porodice kineskih izbeglica?
Pobegavši iz komunističke Kine, porodica je bila na ivici siromaštva. Kada se Džeki rodio, otac je morao da pozajmi novac da bi platio akušera. Ali roditelji se nisu predavali – nisu birali posao, radili su sve za šta bi se ukazala prilika – i sin je upijao tu volju za pobedom. Dečaku je u građenju stoičkog odnosa prema svim preprekama i u savlađivanju bola i straha, pomogao i kung-fu kome ga je otac obučavao od najranijeg detinjstva.
Kad je imao šest godina, Džekija su upisali u Školu pekinške opere, u kojoj se obučavalo ratnoj veštini i akrobatici, a ta se nauka ulivala vrlo grubo. „Svakog dana od pet ujutro do ponoći, mene je učila motka – sećao se Džeki Čen. Motka me je terala da skačem i zadajem udarce. Učitelj kaže: ’Preskoči sto!’ Ja odgovorim da ne mogu. Onda on uzme motku a ja skačem preko dva stola. Kad pogreši jedan od nas, bili su svi kažnjeni pa smo se zato svi trudili da ne grešimo.“
Dečak je mrzeo školu, ali kad ga je otac tokom jednog od retkih susreta pitao hoće li da je napusti, Džeki je to odlučno odbio. Jer je znao da je to njegova šansa da se „umeša među svet“. I nije pogrešio – već u osmoj godini dobio je svoju prvu filmsku ulogu.
Gotovo svu svoju ogromnu imovinu Džeki Čen je zaveštao u dobrotvorne svrhe. Objasnio je to jednostavno: „Ako moj sin nešto vredi, uspeće da zaradi i sam. U protivnom, ja nipošto ne bih želeo da lezilebović i nesposobnjaković troši moj novac.“
Gabrijel (Koko) Šanel: surovi dnevni raspored i zabrane
Legendarna Koko u detinjstvu je bila prepuštena samoj sebi. Porasla je u porodici s mnogo dece. Kad je imala dvanaest godina, umrla joj je majka. Otac je sinove poslao da rade na farmi, a ćerke u sirotište pri manastiru. Gabrijel se više nikad nije videla s njim.
Život u sirotištu joj je prekalio karakter: surovi dnevni raspored obaveza i brojne zabrane zauvek su u njeno biće usadili pobunu protiv neprijatnih, „opšteprihvaćenih“ pravila. Poznat je slučaj kada je devojčica prekrojila turobnu školsku uniformu, i to tako da čak ni nastavnica nije imala šta da prigovori jer je nova uniforma ispala vrlo elegantna.
Koko Šanel je kasnije govorila: „Samoća u detinjstvu učinila me je jakom ličnošću.“ U svojoj raskošnoj vili dala je da se uradi precizna kopija manastirskih stepenica – da joj ne može niko zabraniti da trči po njima.
Vilijam (Bil) Henri Gejts III: uticajni sin uticajnih roditelja
Kompjuterski magnat, osnivač gigantske kompanije Microsoft rođen je u vrlo uspešnoj porodici. Dugačak je spisak njegovih uticajnih i poznatih rođaka. Bil je imao sve uslove da poraste u razmaženog naduvenka koji se rasipa na sve strane, ali nije postao takav.
Mladi Gejts priveden zbog kršenja saobraćajnih pravila
U školi ga nisu shvatali ozbiljno ni nastavnici ni učenici. Humanističke nauke mu nisu išle nikako. Jedino je matematiku imao u malom prstu. Primetivši tu sklonost svoga sina, Bilova majka je pomogla da se škola opremi računarskim terminalom, pa je tako Bil sa drugovima ušao u zanimljivi svet programiranja.
Prvi program kojim se regulisao ulični saobraćaj, Bil je sa petnaest godina prodao za dvadeset hiljada dolara. Roditelji su u potpunosti odobravali ono što njihov sin radi. Međutim kada su postali svesni da je u svet kompjutera bukvalno utonuo, pa još i saznali da je provalio školski terminal da bi dodao sebi broj sati za mašinom, prepali su se i odveli ga kod psihologa.
Bil Gejts kaže: „Odnos mojih roditelja za mene je oduvek bio ideal: oni su stalno razgovarali, sve su radili zajedno. Bio je to pravi tim. A ja sam maštao da će i u mom životu jednom postojati nešto tako čarobno.“ Svoju porodicu formirao je po poznatom obrascu. Ima ženu i troje dece sa kojima roditelji gaje odnos pun poverenja.
Odabrala i prevela Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: Detinjarije.com
