Intervju: Svetozar Obradović Toza
Ko je Svetozar Obradović?
Jedan zadovoljan čovek koji je imao dve ljubavi i obe su mu se ostvarile – košarku i strip. Druželjubiv, sposoban da prihvati svakog čoveka, sa svim svojim manama i vrlinama.
Pronašao sam dva različita podatka o mestu Vašeg rođenja. Novi Sad i Pljevlja…
Novi Sad! To je Bane (Branislav Kerac) pobrkao. I sad opet u Vestern kolekciji je stavio Pljevlja. Kazao sam mu: „Bane, jesam li ti rekao pre dve godine da ja nisam rođen u Pljevljima, nego u Novom Sadu, a da mi je ćale rođen u Pljevljima, koje je napustio 1941. godine i nije se više vraćao!“
Ćale je otišao u partizane 1941. godine. Nakon rata došao je u Suboticu. Posle je dobio prekomandu u Novi Sad. Tu se zaljubio i ostao. Iz vojske je izašao 1956. godine.
Nekako se na početku uvek nameće pitanje – kako je došlo da Vašeg prvog kontakta sa stripom?
Prvi put sam sa sedam godina negde u gradu video neki strip. Nisam tada ni znao šta je to. Onda mi je majka kupila taj strip. Radilo se o stripu Đorđa Lobačeva Gospodar smrti.
Moj ujak je dobro crtao, a posle sam saznao da je nešto i radio za neke predratne listove. On je radio jedan strip u dva kaiša, Mali Mata se zvao. Nije to radio samo on, radilo je više njih. Međutim, nije se dugo zadržao na tom stripu. On je bio prvi koji je podržao moje oduševljenje stripom. U moju svesku mi je nacrtao Usamljenog jahača. Bio sam glavni klinac u kraju! A onda, posle toga sam upoznao Baneta…
Odlučujuće za moje bavljenje stripom bilo je moje druženje sa Crtanim romanima.
Bane i pojedini drugi autori često navode svoju fasciniranost tom serijom. Za nas mlađe ona je ostala relativno nepoznata…
Tek kasnije smo saznali da je dosta scenarija radio Hektor Herman Osterheld. Prvi put smo videli recimo Breću, pa Blaska, Kastilja, Serđa Tarkvinija. To je bilo nešto sasvim drugačije od stripa koji smo do tada videli. A sve što je bilo pre Crtanih romana bili su praktično predratni stripovi (Đorđe Lobačev i drugi). Crtani romani donosili su moderniji strip, isto kao što sada postoji moderniji stil u odnosu na onaj koji je bio u Crtanim romanima.
Krajem 1950-ih i početkom 1960-ih pohađali ste osnovnu školu. Kakvo je bilo tada detinjstvo u Novom Sadu?
Lepo… Nije bilo toliko lako koliko ljudi misle, ali je bilo lepo. Jeste da smo donosili drva kući da bi se ogrejali – ja sam prvi put saznao šta je parno grejanje kada sam imao 15 godina! Donosili smo kući vodu u kantama… Nismo imali mnogo toga, ali je bilo nekako lepše. Ja ne vidim danas da klinci kradu zelene kajsije, a to je za nas bio omiljeni hobi. Imao sam kući gomilu zrelog voća, ali ovo kradeno je bilo nekako bilo slađe!
Koliko se Novi Sad promenio od tada?
Jako! Nekada je to bio najlepši grad za življenje! To je bilo naročito tako kada sam se vratio iz vojske. Poslednjih godina Novi Sad je postao suviše veliki. Suviše ima svega i svačega. Nekada se živelo laganije, mada se i danas živi laganije u odnosu na Beograd i druge evropske gradove. Mogao si nekad da se posvetiš nečemu, a opet si imao sve što je trebalo.
Banetovo i Vaše prijateljstvo verovatno je bilo presudno za dalje bavljenje stripom. Kako ste se upoznali sa Banetom?
Mi smo se upoznali iz jednog prostog razloga što smo bili komšije. Ja sam stanovao u ulici Cara Dušana. Odatle dođeš do ćoška, skreneš levo i tu ti je Sarajevska – tu je stanovao Bane. Tu smo se mi družili kao klinci, pikali loptu, igrali badmintona, radili sve ono što i druga deca. Posebno nas je približilo to što nas je obojicu interesovao strip. Počeli smo zajedno da crtamo, pravimo neke zajedničke sveske…
Vi ste onda početkom 1960-ih krenuli u Gimnaziju Moša Pijade (na mestu sadašnje Elektrotehničke škole)…
Da, bio sam tu u gimnaziji dve godine, a onda sam, zahvaljujući svojoj ljubavi prema sportu, ponavljao drugi razred. Jednostavno, nikad nisam stigao da učim, a nekad nisam stigao ni da odem u školu. Naime, igrao sam fudbal u Železničaru, košarku u Vojvodini, kao i stoni tenis. Tri treninga dnevno – to je bilo možda malo i preterano. Uglavnom, kada se to dogodilo, otac mi je rekao da moram da se opredelim za jedan sport. Tako sam se opredelio za košarku, koju sam i inače najviše voleo.
Vi ste se aktivno bavili košarkom, takmičarski?
Za Vojvodinu sam igrao do vojske, a nakon toga za Zmaj, koji je kasnije postao Slavija. Igrali smo u Vojvođanskoj ligi. Bila je to jaka liga, u kojoj je igrao na primer Hemofarm. Igrali su i brojni reprezentativci.
Niste nikada prekinuli kontakt sa košarkom?
Da, prvo sam bio sudija, a zatim i trener. Radio sam sa prvim timom Slavije, mada sam počeo sa pionirima, sa kojima sam prve godine osvojio treće, a sledeće prvo mesto na pokrajinskom prvenstvu.
Da li i danas posećujete košarkaške utakmice? Za koga navijate?
Retko posećujem. Navijam za Partizan i navijam za Novi Sad. Ovi drugi su moji „kanarinci“.
Kad ste krenuli u srednju školu, nekako ste se odvojili od Baneta. Koliko se to odrazilo na Vašu ljubav prema stripu?
Nije se uopšte odrazilo. Ja sam posle otišao u vojsku, koja je trajala 18 meseci. Taman sam se ja vratio iz vojske, a Bane je otišao na studije u Beograd i tada smo se retko viđali. Nastavili smo da radimo strip, ali svako za sebe.
Tokom 1960-ih pojavile su se strip-revije koje su donosile francusko-belgijski strip, koji se razlikovao od onoga viđenog u Crtanim romanima. Kakav utisak su one ostavile na Vas?
Francusko-belgijski strip me je oduševio. Tu prvenstveno mislim na Bluberija, ali i na Komanču, Demona sa Kariba… Jedan strip koji sam posebno voleo, iako možda nije bio najbolji strip, ali je svakako bio najšarmantniji – bio je to Džeri Spring Žižea. Izlazio je u Kekecu i bio mi je jako simpatičan. Na Džeri Springa i njegovog pratioca Panča jako me podsećaju Zagor i Čiko!
Da li ste u to vreme uopšte razmišljali o strip-scenariju i pomišljali da ćete jednog dana postati strip-scenarista?
Ja sam želeo da budem crtač, a ne scenarista. Crtao sam svoje stripove, a za to sam morao da izmišljam i scenarije. Nisam tada znao kako se pravi scenario i onda sam izmišljao priče i crtao. Nadao sam se da ću biti strip-autor, ali nekako sam biti svestan da bi to bila nemoguća misija. Za koga da crtam? Ko bi to objavio? Tad nije bila situacija kao danas.
Još kao klinci Bane i ja smo pokušavali nešto da crtamo, sa namerom da to ponudimo za objavljivanje u Crtanim romanima. Međutim, to se nije ostvarilo. Lepo su nam rekli da nismo još za te stvari, da sačekamo i tako…
Koliko ste imali tada godina?
15-16…
U to vreme su se pojavili i brojni značajni domaći autori – Radilović, Beker, Bednjanec… Kako su oni na Vas uticali?
Ja sam se upoznao sa njihovim stripovim 1960-ih godina. Mene je impresioniralo što su to bili naši domaći autori. Posebno su me impresionirali baš Radilović i Beker. Radilović sa svojom preciznošću, detaljima, a Beker sa lakoćom pokreta četkice. Oni su me daleko više privlačili nego Andrija Maurović. Voleo sam još i Borivoja Dovnikovića. Više sam voleo stripove sa oblačićima, nego sa upisanim tekstovima.
Koliko je muzika koja se slušala tih godina uticala na Vas?
Voleo sam Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin, Santanu, Dip parpl, Pink Flojd. Tu muziku i danas volim.
Da li ponekad odete na koncert?
Slabo. Valjda me je to nekako prošlo. Imao sam neku ideju kada su Dip parpl dolazili da i ja odem na koncert. Onda sam o tome razgovarao s Banetom, koji mi je rekao: „Ma, ’ajde, treba tamo da idemo i da se razočaramo!“. Verovatno bismo previše očekivali, pa bismo se posle pitali ko nas je uopšte terao da idemo!
Početkom 1970-ih upisujete Građevinski fakultet. Kako je došlo do te odluke?
Pa, ne znam… Iskreno rečeno, valjda je to tako trebalo – da se upiše neki fakultet, mada me nijedan nije nešto posebno privlačio. U Novom Sadu tada nije bilo Akademije umetnosti. Neću da kažem da je moj izbor bio sasvim slučajan – među ostalim fakultetima Građevinski je delovao najmanje neprimamljivo, tako da sam se odlučio za njega. Nije mi ni loše išlo, ali onda se, negde na kraju druge godine, desilo da sam potpisao prvi profesionalni ugovor. Ja sam tako napustio Građevinski fakultet, Bane Stomatološki i počeli smo profesionalno da se bavimo stripom.
Gde ste bili u vojsci?
Bio sam u vojsci u Titogradu. Ja sa bio radio-telegrafista. Radio sam u radio-centru. Nisam kukao kada sam bio u vojsci, ne kukam ni sada. Meni je u vojsci bilo lepo. Neko kaže da je to izgubljeno vreme, ali ja ne mislim tako. Stekao sam tamo i prijatelje. Vratio sam se iz vojske u januaru 1972. godine, a i dan-danas imam prijatelje koje sam tamo stekao.
Danas kultne serije Zlatna serija i Lunov magnus strip pojavili su se 1968. godine u izdanju novosadske novinske kuće Dnevnik. Vi ste tada bili u srednjoj školi. Kako ste doživeli pojavu ove dve serije i da li ste čitali stripove koji su se u njima objavljivali?
Da, čitao sam, kako da ne. Više od godinu dana pre nego što će se pojaviti, pričalo se o tome kako će se pojaviti neka serija, strip izdanje koje će imati 150‒200, a neki su preterivali i tvrdili da će imati i 500 strana. Naravno, kada se pojavio prvi broj, ja sam ga kupio. Kupovao sam Lunov magnus strip i Zlatnu seriju redovno. Naravno, ništa nisam sačuvao. Ove serije su predstavljale osveženje na tržištu. Do tada smo imali revije kao što je bio Zenit, koje su bile tanke i išli su sa stripovima u nastavcima. U Stripoteci išli su celi stripovi, ali su oni bili kraći, a da ne spominjem biblioteku Lale sa 32 strane i otprilike 64 slike. Odjednom se pojavljuje neki strip sa 600 slika i više! To je tad bilo nešto sasvim novo. Očigledno da je Dnevnik tad napravio jako dobar potez. Takvi stripovi su danas još uvek popularni, a da ne govorim da su izdanja Dnevnika još uvek popularna i još uvek se traže.
Koliko ste čitali stripove iz Lunovog magnus stripa i Zlatne serije?
Čitao sam dosta. Nešto što sam morao, a nešto što mi je prijalo. Voleo sam Džudasa, mada je kratko trajao. Voleo sam i Kena Parkera, a možda najviše Priče sa Divljeg zapada. Mislim da svi oni koji nisu čitali Priče, trebalo bi da ih pročitaju.
Šta mislite o popularnosti koju Zagor danas uživa na prostorima bivše Jugoslavije?
Pa, nije mi jasno. U naše vreme Zagor je bio negde na četvrtom mestu po tiražu među Dnevnikovim junacima. Najveći tiraž su imali Veliki Blek i Komandant Mark. Za njima je kaskao Kit Teler, pa je teko onda dolazio Zagor. Šta je prouzrokovalo toliku famu oko Zagora u poslednjoj deceniji, ne znam. Iako je scenario loš, iako je crtež loš, možda je upravo u tome šarm – možda baš to privlači ljude, kojima se život toliko iskomplikovao, da im nešto tako naivno odmara živce.
Da li ste tada verovali da će i Vaši stripovi jednog dana biti objavljeni u Lunovom magnus stripu i Zlatnoj seriji?
Nisam. Ipak, ja imam jednu osobinu koja me tera da, kada se nešto pojavi, razmišljam kako bi bilo da ja to radim. Na primer, majka mi je često rešavala enigmatske časopise i kad je jednom meni kupila jedan takav časopis, dok sam rešavao ukrštenice, automatski sam razmišljao kako bi bilo da ja sastavim ukrštene reči. Dakle, ne da ih rešavam, nego da ih sastavim. Jedno vreme sam ja to dosta uspešno i radio, međutim nije to bilo to! I kada sam čitao Lunov magnus strip, zamišljao sam kako bi to bilo da se moj strip pojavi u toj seriji, ali nisam mogao ni da pretpostavim da će u broj 296 biti objavljena epizoda Velikog Bleka, za koju sam ja napisao scenario. Nisam ni sanjao!
Kad i kako ste zaradili prvu platu?
Platu sam dosta kasno zaradio. Prve prihode sam dobijao od košarke, ali je to bilo dosta slabo plaćeno. Primali smo neku hranarinu. Najveće prihode u to vreme sam ostvarivao kao košarkaški sudija. Čim sam se vratio iz vojske položio sam sudijski ispit. Tada je bilo raznih takmičenja – školskih, studentskih… U Novom Sadu je postojala studentska liga i to i ženska i muška, koja se igrala nedeljom. To je bilo kao danas na američkim koledžima. Dešavalo se da ja tokom vikenda sudim deset utakmica. Trči ti deset utakmica, pa da vidimo! Ili stoj na mestu! To su bili prvi značajniji honorari. Onda su 1975. godine krenuli honorari od stripa, koji su isto bili sasvim fini.
Ta 1975. godina je značajna i po veoma poznatoj priči kako ste se, posle puno godina, Bane i Vi sreli na pešačkom prelazu. Ovaj susret je rezultovao vašom daljom saradnjom. Počeli ste sa radom na Poručniku Tari. Kako je uopšte došlo do ideje za ovaj strip?
Naša prva ideja bila je da Poručnika Taru ponudimo Politikinom zabavniku. Međutim, tokom rada na ovom stripu, pojavila se revija Zlatni kliker u izdanju novosadskog Dnevnika. Ono što je nama u vezi sa Zlatnim klikerom bilo značajno, jeste to da je tu objavljivan domaći strip. Bio je to Kurir Mladen, koga je crtala Slavka Bošnjaković, a scenario je pisao Vlada Dubravčić. Dok smo gledali Zlatni kliker, razmišljali smo: „Znaš šta? Hajde da mi odemo u Dnevnik i ponudimo im naš strip. Ja sam tada poznavao kasnije svetski poznatog karikaturistu Borislava Stankovića Stabora. On mi je rekao: „Nema problema. Hajde, odvešću vas ja do Sretena Draškovića, a vi se onda dalje s njim dogovorite“. Uglavnom, sreli smo se sa Sretenom Draškovićem, pokazali nekoliko tabli Tare, koje je Bane nacrtao. Drašković je onako iznenađujuće odmah prihvatio. Rekao mi je da donesem sinopsis, što sam ja i uradio. Sinopsis mu se svideo, pa je tražio da mu donesem i scenario. Pošto mu se i scenario svideo, počeo je moj profesionalni rad na stripu.
Kako ste se opredelili za temu iz Narodnooslobodilačke borbe (NOB)? Da li je to bilo nešto što ste baš želeli da radite ili ste smatrali da to kod urednika može najlakše da prođe?
I jedno i drugo na neki način. Bilo nam je jasno da takva tematika može lakše da prođe. S druge strane, želeli smo da dokažemo da partizanski strip ne moraju da budu samo epopeje, da ne mora da bude samo ono „Smrt fašizmu, sloboda narodu…“, da ne mora da bude neki parolaški strip, već da može da bude i vestern! Ili može da bude bilo kakav strip, koji čovek želi da napravi. A pošto smo mi voleli vesterne, onda smo ih radili kao vesterne.
Koliko su takozvani partizanski vesterni – filmovi iz tog doba, posebno oni Žike Mitrovića i Hajrudina Krvavca, uticali na Poručnika Taru?
Nisu nešto posebno. Možda delimično Žika Mitrović i njegov Kapetan Leši, ali ne previše. Nismo se uopšte obazirali na takve stvari.
Kao jedna od inspiracija za ovaj strip spominje se i Vaš stric, koji je takođe imao nadimak Tara i koji je bio jedan od partizanskih junaka…
Tako je. Radi se o mom stricu koji je poginuo neposredno pred kraj rata i po kome sam ja i dobio ime. Razmišljali smo kako da damo ime našem junaku – da bude nešto autentično. Jednom sam pričao sa ocem, koji je takođe bio u NOB i on mi je spominjao nadimke koji nisu bili uobičajeni. Između ostalog je spomenuo i strica, kome je bio nadimak Tara. Meni se to svidelo, pa sam to predložio i Banetu. Bane je rekao: „OK“. Nije bilo previše obično, bilo je interesantno, a opet ne previše neobično.
Da li su neki stvarni doživljaji poslužili kao inspiracija za strip?
Nisu. Strica nisam stigao da upoznam, a otac nije hteo da priča o tome.
Imali ste priliku da sarađujete i sa Mikom Antićem?
Da. Mika mi je bio veoma drag, ne samo zato što je bio urednik Nevena. Na čuvenom desetom spratu zgrade Dnevnika okupljalo se društvo koje je bilo na neki način umetnički opredeljeno, a naravno među njima je bio i Mika Antić. Uglavnom, kad je Mika rešio da bude ozbiljan urednik Nevena, Bane i ja smo se zapitali zašto mi ne bismo radili za Neven. Otišli smo do Mike – bilo je proleće, i predložili da uradimo nešto za jesen. Mika je rekao: „Pa, dobro, nemam ništa od stripa planiranog za sledeću školsku godinu. Hajde to napiši sinopsis. Za Baneta sam video kako crta. Napiši ti sinopsis, pa da vidim ja o čemu se to radi“.
Bogami sam se ja jedno nedelju dana znojio. Treba se to pokazati Miki Antiću! De se ne izlupetam, da se ne obrukam sa čovekom koji je bio svetski pesnik i pisac, a tad je i režirao filmove Doručak sa đavolom i druge. I ja, uglavnom, odnesem moj sinopsis, koji je Mika uzeo, otvorio fioku, ubacio sinopsis, zatvorio fioku i rekao: „Radite!“. „Pa, dobro, Miko, nisi ni pročitao sinopsis!“, rekoh mu. „Ma, znam ja da vi znate. To samo zbog ovih glavonja gore. A vi samo rmbajte!“.
Još jedna od ličnosti sa nemerljivim doprinosom za vojvođanski strip bio je i Mitar Milošević. Da li ste imali priliku da ga upoznate?
Da, imao sam priliku da upoznam Mitra. Bio je to jedan fin gospodin. Inače, bio je književnik, koji je, između ostalog, pisao romane o Lunu kralju ponoći pod pseudonomim Frederik Ešton, da ga ne bi ogovarali u Društvu književnika Vojvodine. Kada sam ja počeo da radimo u Dnevniku, Mitar je već otišao u penziju, ali je i dalje radio Luna. Ostao je upamćen kao čovek koji je osnovao Dnevnikovu Redakciju zabavnih izdanja. I u penziji je nastavio često da dolazi do Dnevnika, a i sami potonji urednici čestu su tražili savet od njega.
Da li je Poručnik Tara bio prvi strip za koji ste uradili scenario ili ste i pre toga nešto uradili?
Ne na takav profesionalan način. Radio sam ponešto za sebe ili sam Banetu davao ideje na osnovu kojih je on crtao. Više su to bili neki dečački i mladalački radovi, ništa ozbiljno.
Na koji način ste „naučili zanat“? Da li ste imali neke uzore? Da li ste koristili neku literaturu?
Nisam imao neku odgovarajuću literaturu. Nabavio sam dosta filmskih scenarija, pa sam to čitao, a posebno mi je bila od koristi knjiga Luisa Hermana Kako napisati scenario. I dan-danas mi je ta knjiga tu. Moglo bi se reći da sam scenario učio od njega. On je bio filmski scenarista, ali pošto su strip i film braća…
Kako je konkretno izgledao rad na tim prvim scenarijima? Da li Vam je trebalo dosta vremena, da li ste radili kao što ćete raditi dvadeset godina nakon toga, da li ste možda nailazili na tehničke poteškoće?
Nije mi bilo teško. Možda dok se nisam malo uhodao… Ja sam mislio da se to tako radi i ispostavilo se da se to stvarno tako radi. A kako sam tada radio moje prve epizode, tako i dan-danas radim. Prvo uradim za sebe ceo strip u skici – ja ga nacrtam od slike do slike. Zatim krećem sa „kucanjem“.
Pomenuli ste Sretena Draškovića i koliko je on bio značajan za Baneta i Vas. Kakav je njegov značaj za nastanak Novosadske škole stripa?
Ne znam koliko je on bio značajan za razvoj Novosadske škole stripa, ali svakako jeste za jugoslovenski. Tu su mnogi autori dobili prvu šansu – Bane i ja, zatim Marinko Lebović, Pavel Koza, Slavko Pejak, Branko Plavšić i Radič Mijatović dobili smo šansu da se u potpunosti posvetimo stripu. Tako, na primer, Radič nije morao da se osam sati dnevno bavi svojim osnovnim zanimanjem – montažom parnog grejanja, već je mogao da se u potpunosti posveti stripu. A jako je teško posle 8 sati rada doći kući i baviti se stripom, a još da ti glava bude čista, a ruka mirna.
Kako je došlo do toga da Dnevnik počne da radi licencnog Velikog Bleka i kako je uopšte nastao Pan-art studio?
Iskreno ‒ ne znam čija je to bila ideja. Lično mislim da je to bila zamisao više ljudi. Među njima su Dušan Stanojev i Sreten Drašković, a nešto mi se čini da je tu i Mitar Milošević imao upletene svoje prste. Kada je u pitanju Veliki Blek, to je strip koji je počeo da se objavljuje kod nas u Lunovom magnus stripu. Urednici nisu ni pretpostavljali da će Blek doživeti toliku popularnost. U isto vreme, italijanski izdavač Dardo nije imao toliku produkciju. Ili nisu imali dovoljno crtača, ili strip nije bio toliko popularan u Italiji. Tako da je u jednom momentu usfalilo materijala, pa se došlo na ideju da naši autori počnu da rade Velikog Bleka. Pozvan sam ja i pozvan je Branko Plavšić. Ja Branka do tada nisam poznavao. To je bilo 1978. godine. Sreten Drašković me je pitao da li sam slobodan. Kada sam rekao da jesam, on me je pozvao u redakciju i rekao da ima nešto za mene. Tad sam se upoznao sa Brankom. Objašnjeno mi je šta treba da radim. Sačekala me je i ogromna gomila stripova o Bleku koje sam morao da iščitam. Čitao sam ja i pre toga nekoliko epizoda Bleka, ali sam onda morao sve da iščitam. I tako je počelo.
 |
Kako je izgledala saradnja sa Brankom Plavšićem na toj prvoj epizodi Gužva u Bostonu, objavljenoj u broju 296 Lunovog magnus stripa?
Odlično. Branko je takav čovek da se s njim ne možeš ne sprijateljiti. On je jedan takav prostodušan čovek koji te ili prihvati ili ne prihvati. Ako ga prihvatiš i ako se prema njemu odnosiš prijateljski i otvorene duše, onda ti i on to uzvrati. I on onda otvori dušu. Ukoliko ti to ne prihvatiš, onda to i Branko oseti, pa mu ne ležiš. Mada, ja ne znam kome Branko ne leži ili ko Branku ne leži. On je tada živeo u Bačkoj Palanci. Ja sam pisao scenario. Jednom nedeljno bih obično seo u auto i odlazio u Bačku Palanku, pa bismo se dogovarali.
Vi ste u to vreme radili kao slobodan umetnik. Koliko se tada moglo živeti od strip-scenarija?
Moglo je. Prvo zato što su i crtači i scenaristi bili sasvim dobro plaćeni. A bilo bi čudo da nisu jer su tiraži zaista bili ogromni. Sem toga, bilo je posla da jednostavno nekad nisi mogao da stigneš da uradiš sve što si od posla preuzeo ili jednostavno nisi ni mogao da preuzmeš sve ponude. Na primer, ja sam Tarzana uradio mnogo manje nego što sam nameravao. Uradio sam svega 12 epizoda, a mogao sam, da sam imao vremena, da uradim i 50. U to vreme je još uvek išao Kobra, išao je Veliki Blek, radio sam neke pojedinačne storije sa Goranom Đukićem. Na primer, jednom prilikom sam otišao u Dečje novine i dogovorio se da radim stripove o Nindži. I oni odmah naruče nekih 40 epizoda! Znači i bilo je dobro plaćeno i bilo je puno posla. Čak i danas, i da honorari nisu toliki, da ima toliko posla, moglo bi se živeti od pisanja scenarija.
O tome se malo zna – koliki su bili honorari scenarista i kakav je to bio odnos prema honorarima crtača?
Scenarista je obično dobijao 25% honorara. Posao crtača je vremenski zahtevniji, mada i scenarista provodi dosta vremena pre „pisaće mašine“. Ali, ko je bio vredan, imao ideje i imao mašte, ko je mogao da iz ničega stvori strip, taj je mogao i da zaradi.
Bane Kerac je jednom prilikom izjavio da je u to vreme bio nezadovoljan saradnjom sa Dnevnikom i da se odlučio da pređe u Forum. Vi u to vreme i dalje ostajete u Dnevniku…
Mislim da je Bane prešao u Forum najviše zato (ili je to tako izgledalo) što je rad za Forum predstavljao veći izazov. Jer Tarzan je bio veći izazov od Bleka. Uz to je Bane dobijao mogućnost da radi i neke svoje stvari. Mogao na neki način i da rukovodi crtačima koji su radili Tarzana. Nije radio za Dnevnik kasnije ne zato što je raskinuo saradnju, nego jednostavno nije imao više vremena. Ja sam nastavio da radim za Dnevnik jer ja nisam bio vezan ni za koga. Najviše sam radio za Dnevnik, zatim Dečje novine, pa onda Forum. Sem toga sam radio i za osiječki Glas Slavonije, zagrebački Vjesnik, pulski Glas Istre, splitsku Slobodnu Dalmaciju, skopsku Novu Makedoniju… Mislim da jedino nisam radio za neku crnogorsku redakciju, jer tamo nije bilo zainteresovanosti za strip. Čak i u Bosni sam nešto radio za sarajevskog izdavača Oslobođenje…
Oni rođeni poslednjih nekoliko decenija o kojima pričamo nekako su skloni da posmatraju taj period kao onaj u kome nije postojala sloboda mišljenja, u kome je postojala cenzura… Da li ste se Vi u svom radu nekada suočili sa problemom cenzure ili nekog ideološkog ograničenja u stvaralaštvu?
Ne. Nikakva značajna ograničenja, niti sam ja osećao da mi neko brani slobodu govora.
Niste nikada imali problema zbog nečega što ste napisali?
Jedino je bilo zabranjeno psovati Tita. To se nije smelo. Nisam imao apsolutno nikakva ograničenja. Čak sam imao veće ograničenje od vlasnika Tarzana koji su uveli 26 ili 27 pravila kojih smo morali da se pridržavamo. Često su to bile neke smejurije. Slično je bilo i sa Velikim Blekom. Recimo, u epizodi Blago zelenih močvara, nekog oficira napadaju Indijanci i probadaju ga strelama. Pa je tu bilo jedno deset strela. Primedba je bila zašto deset strela – mnogo je surovo. Onda je Branko izbrisao pet strela i sve je bilo u redu.
Pored toga što ste radili scenario, u vreme pokretanja Strip zabavnika, Strip Almanaha i drugih izdranja Dnevnikove Redakcije zabavnih izdanja, Vi se angažujete kao autor u ovim izdanjima u nekom drugom obliku. Ostala je zapamćena rubrika u Strip zabavniku u kojoj ste komentarisali radove mladih strip-autora. Kakva su Vaša sećanja na tu rubriku, koja je i danas aktuelna? Da li je neko od danas afirmisanih autora „prošao“ kroz tu rubriku?
Ne znam tačno, ali znam da se Branko Ricov iz Splita javljao. U suštini dosta dece je pisalo Redakciji da bi želeli da rade strip, a da o tome ništa ne znaju. Kako se dolazi do ideje, kako se piše scenario. Počeo sam da pišem Savete za mlade strip-scenariste, pa je to preraslo u Školu stripa, pa onda Savete za strip-autore i tako dalje. Sećam se da su me tada često zvali iz redakcije Dnevnika i govorili: „Stigli su ti oni tvoji crteži“ i vraćao sam se sa punim gepekom crteža. Meni je uvek bilo žao da nekoga preskočim. Kako sad da tom detetu objasnim da sam ga preskočio! Mnogi autori su čitali te rubrike, pošto su oni tada bili mali. Jedan od njih je bio Dejan Nenadov. On mi je baš pomenuo kako je čitao Savete za mlade scenariste. Pa mi je onda to pomenuo Mirko Čolak: „Ti si uvek bio nekako blag. Nikoga nisi ubio u pojam!“. Ja nisam imao potrebe, a nisam ni želeo nikoga da ubijem u pojam. Nikad ne možeš da znaš ko će jednom postati dobar crtač. Tako ti se pojavi neko ko nema pojma sa crtanjem, a zatim toliko napreduje neviđenom brzinom, što ti nisi mogao ni da pretpostaviš.
Da li Vam danas deluje realno da postoje neki mladi ljudi koji žele da se bave strip-scenarijom i sa nestrpljenjem čekaju sledeći nastavak, kada će moći da pročitaju nove Savete za mlade strip-scenariste?
Ne znam… Mislim da toga već ima. Ne znam da li ima potrebe za tako nečim. Ako da, onda bi to trebalo da bude jedna ozbiljna knjiga, koja zahteva više autora. Ne znam ko bi to mogao da isfinansira, a nije obavezan udžbenik, pa da svi moraju da ga kupe. To bi jedino moralo da isfinansira Ministarstvo kulture, pa da se to uradi. A u isto vreme, toga već dosta ima i putem interneta može dosta toga da se nađe. Moja generacija nije imala takvih mogućnosti. Mi smo, recimo, kupovali Barna Hogarta, kako bismo vežbali anatomiju. Ja sam uspeo da nađem Luisa Hermana, čija knjiga mi je dosta pomogla.
Da li ste u to vreme imali uticaja na uređivačku politiku, u smislu izbora stripova koji će se objavljivati?
Što se tiče izbora stripova, nisam imao uticaja. Bilo je to nekih saveta, posebno u odnosu sa Sretenom Draškovićem. S druge strane, vremenom se između nas razvio i prijateljski, pored saradničkog odnosa. Često smo tako sedeli i ćaskali. Posebno kad je bio u pitanju Strip zabavnik, Sreten me je često pitao: „Tozo, šta misliš o ovom stripu? Da li bi to išlo ili ne?“, pa sam mu ja iznosio svoje mišljenje.
Da li ste u to vreme imali prilike da putujete i da se srećete sa evropskim i svetskim autorima stripa?
Pa, bilo je prilike, ali ja to nisam nešto naročito koristio. Išlo se u Luku, neki su išli i u Angulem. Nije bilo mnogo takvih događanja. Nismo mnogo putovali tom svrhom. Onda je počeo da se dešava Salon jugoslovenskog stripa u Vinkovcima i to je jako lepo išlo. A sada imamo više festivala stripa u bivšoj Jugoslaviji nego strip-izdanja!
Tokom rada na Velikom Bleku radili ste sa velikim brojem autora. Ko od njih Vam je ostao u najboljem sećanju i sa kim ste najbolje sarađivali?
Najviše sam sarađivao sa Brankom Plavšićem i Sibinom Slavkovićem. Vrlo je interesantan moj prvi susret sa Sibinom. Naime, tempo crtanja je bio jak, pa je Branko želeo da mu neko pomogne, makar u tuširanju. I Branko se setio nekog iz Dečjih novina. I onda je video Sibinov strip u Politikinom zabavniku i rekao: „Eto, to je taj!“. Ali, to nije bio taj. Branko je mislio na Slavišu Ćirovića, ali je zvao Sibina Slavkovića da dođe u Bačku Palanku. Desilo se da sam baš ja bio kod Branka. I – neko je pozvonio na vrata. Ja sam otvorio i pojavio se Sibin, onako brkat, sa velikom kovrdžavom kosom, onako u afro fazonu, ala Džimi Hendriks. I Branko ga gleda i pita: „Pa, dobro ko si ti?“. A Sibin mu je odgovorio: „Pa, ti si me zvao“. Uglavnom, tako je počela njihova saradnja. Razjasnili su nesporazum. Sibin i ja smo postali prijatelji, a nešto kasnije i kumovi.
Nakon prve dve epizode Bleka koje ste uradili sa Plavšićem, nastaje jedna gotovo četvorogodišnja pauza neobjavljivanja YU Bleka. Šta je bio razlog za tako dugu pauzu?
Ne znam šta je bio razlog za to. U svakom slučaju, tokom tih godina radilo se na Bleku, a verovatno da su urednici imali ideju da nakupe više epizoda, pa da onda počnu da se objavljuju.
Kako ste radili scenarija za Bleka? Da li ste imali neka uputstva od izdavača? Na koji način ste sakupljali dokumentaciju?
Nisam imao potrebu za dokumentacijom, kao ni neka posebna uputstva. Ali, pročitao sam sve do tada objavljene epizode i orijentisao se o čemu se tu radi. Shvatio sam likove, šta se od kod lika traži i stvarao priče. Pošto tu istorijskih varijanti nije bilo, kao ni kod Komandanta Marka (i sve njegove epizode sam tada pročitao), izmišljao sam svoje priče i stavljao u taj ambijent.
Kako je Blek komercijalni strip, da li ste tome pristupili isključivo profesionalno ili ste pokušavali da date scenarijima neki individualni pečat? Da li su Vaše epizode po nečemu specifične?
Mislim da se epizode koje sam ja radio pomalo razlikuju. Prvo, naš humor je drugačiji. Onaj deo dramske pauze, kada Rodi i Profesor Okultis prave gluposti su drugačije, pa i radnja kod nas je bila nešto dinamičnija od italijanske.
Koje Vaše epizode Velikog Bleka smatrate scenaristički najuspešnijim?
Najuspešnija epizoda Velikog Bleka nije nikada objavljena! Zaboravio sam čak i kako se zvala. Čak je bila plaćena epizoda, ali su mi urednici rekli: „Nemoj sad tu da nam filozofiraš! Ovo je preozbiljno za Bleka!“. Ne znam, možda Čegrtuša i Largo – to je jedna simpatična epizoda. Vidim na nekim forumima da su se neki ljudi oduševili Ostrvom crnih vitezova i Sinovima magle.
Negde u to vreme, krajem sedamdesetih, uradili ste s Banetom jedan strip interesantnog imena Odiseja 1943, za koji je Bane izjavio da nikad nije objavljena opravdano, zbog suvišne patetike. O čemu se radilo?
Ne znam da je tu bilo patetike. Bilo je suviše nekog uzdizanja tadašnjeg društva, što se ispostavilo s obzirom na ovo današnje da i nije toliko van pameti. U svakom slučaju, malo smo preterali u hvali tadašnjeg socijalističkog društva.
Spominjali ste saradnju sa Mikom Antićem i rad za Neven. Tu ste, sa Banetom, objavili jedan veoma upečatljiv strip – Troje nesalomljivih. Kako je došlo do ideje za ovaj strip i zašto je on bio tako kratkog daha?
Strip je bio kratkog daha jednostavno zato što više nismo imali vremena. Inače je to nama vrlo drag strip. I možda strip koji je doživeo najviše reprinta. Kada smo se dogovorili sa Mikom Antićem, meni je palo napamet zašto ne bih spojio nespojivo. Spojiti jednog ortodoksnog Crnogorca, sa jednom gradskom klinkom i jednim ozbiljnim dečakom, a zatim ih staviti u nezgodne situacije. Cela radnja je, u stvari, uzgredna radnja, a priča je zapravo o njih troje, njihovim uzajamnim odnosima. Ili, kako oni dolaze u situaciju da se uzajamno ne razumeju – kao na primer „varenika“ i „mleko“ koji imaju različita značenja kod nas i u Crnoj Gori.
Polovinom 70-ih godina ste sa Banetom uradili nekoliko epizoda koje nikada nisu objavljene sve do ovogodišnje kompilacijeVesternkolekcija – PovratakizJume, Konjokradice… Niste tada ni razmišljali o objavljivanju ili niste uspeli da pronađete izdavača?
Nismo ni tražili izdavača, jer su svi ti stripovi bili prodati Dnevniku, namenjeni da zamene Kistonove stripove. Zašto nisu objavljene – ne znam, ali su zatim objavljene u Vestern kolekciji.
Početkom 1980-ih godina pojavio se strip Ket Klou. Danas je Bane verovatno i najprepoznatljiviji po tom stripu. Strip je urađen namenski za konkurs YU stripa. Ket Klou je na neki način ženski pandan Spajdermena. Iako ste prvu epizodu uradili Bane i Vi zajedno, Vi ste se povukli sa ovog serijala. Kako bi ovaj strip izgledao da ste ostali da radite scenario?
Drugačije. Kada sam radio Ket Klou, više mi je ličila na Betmena ili Spajdermena, nego ona Ket Klou kasnije. Ja bih strip više bazirao na stripskoj priči, dok se Bane više orijentisao ka dijalozima i nekim gegovima. U svakom slučaju bilo bi više dramaturškog zaokreta.
Kada je u pitanju spomenuti konkurs YU stripa, kao alternativu Ket Klou Bane i Vi ste razmatrali i dva druga potencijalna strip junaka – Džiju i Sajborga. Zašto se nije odmaklo dalje od ideje?
Sećam se toga. Nismo odmakli dalje od ideje zbog vremena. Mi smo imali jedan problem – višak ideja i višak mašte. Ne bi nam bilo dovoljno ni četiri života da realizujemo sve ideje koje smo imali do 1980. godine, a o vremenu posle da i ne govorim.
Pretpostavljam da je to bio razlog što ste pisanje scenarija za Ket Klou prepustili Slavku Draginčiću?
Jedan od razloga. To je trebalo da bude ozbiljan strip, a ja nisam imao vremena.
Koliko su stripovi koje ste čitali uticali na Vas?
Malo, vrlo malo. Sa izuzetkom Dardevila i Osvetnika, ja sam američki strip vrlo malo čitao. Uglavnom sam bio orijentisan na francusko-belgijski strip i nešto malo italijanski. Crtani romani ipak predstavljaju jedno posebno poglavlje. Iako su nastali za englesku firmu, ipak su to bili italijanski i južnoamerički autori, koji su na mene značajno uticali.
Hektor Herman Osterheld je jedan od primera kako strip-scenarista može da ima značajnu ulogu u svom društvu i da tragično završi. Da li smatrate da danas jedan strip- scenarista može na sličan način da utiče na društvo, kao Osterheld na Argentinu?
Ne znam. Mislim da se mi nismo nikad našli u situaciji u kakvoj se našla Argentina. Možda 2000. godine, kada su rađeni Zloba i Zlobica(strip Mladena Oljače), ali koliko znam autorima se nije ništa desilo. Ipak je situacija u Argentini bila specifična.
Tokom 1970-ih godina sa Banetom i Sibinom radite mini-serijale koji su imali dobar prijem kod čitalaca – serijali o Keliju Brendonu, Klintu Kalahanu, Sajmonu Šildu. Kako je došlo do ideje za saradnju na ovim serijalima?
Do ideje za te serijale došlo je sasvim slučajno. Sibin i ja smo jednom sedeli kod njega (tada smo se češće posećivali). Pošto smo obično sedeli i pričali o svemu i svačemu u njegovoj sobi, dok su žene sedele u kuhinji i pričale njihove teme, pita me Sibin: „Pa, dobro, zašto ne bismo sad počeli da radimo strip? Ti smisliš jedno dve-tri strane. Ti pričaš, a ja crtam…“. I tako smo krenuli sa tim vesternima. Priključio se zatim Bane, priključio se i Branko Plavšić. Kada je nastao vremenski tesnac, priključio se za jednu epizodu Radič Mijatović, a za jednu i Zdravko Zupan. Serijal je izlazio u Lunovom magnus stripu i Zlatnoj seriji, u Mini vestu, u Malim novinama, zatim u nekom rumunskom listu i još nekim.
Kako je izgledala saradnja sa Banetom? Koliko je on davao slobode scenaristi i kako je njegova kreativnost uticala na saradnju sa Vama, kao scenaristom?
Bane i ja smo se suviše dobro poznavali da bi tu bilo nekih smetnji. Ja sam radio ono što sam ja želeo. Ideja je uvek išla od mene. Ali, ideju sam uvek izlagao Banetu. Onda bi se tu neke stvari iskristalisale, nakon čega bih ja tu ideju profiltrirao, pa bi Bane krenuo sa crtanjem. Nije bilo sujete. Zato je verovatno ta saradnja dugo trajala. Ja sam inače jako strpljiv čovek. Bane mi je jednom prilikom i odao priznanje kako sam toliko godina uspevao da ga trpim.
Jedno vreme ste radili na TV Novi Sad?
To je bilo u periodu 1978-1982. godine. Svi su na to gledali kao na sjajan posao. Stalan posao, državna firma… Naime, ja sam konkurisao za jedno radno mesto, ali su primili nekog Peru. Međutim, taj Pera se nikad nije pojavio na poslu, pa su mene zvali. Baš me je zvala moja kuma koja je radila u TV Novi Sad i pitala me: „Tozo, hoćeš da radiš?“. Kad sam rekao da hoću, prenela mi je da se sledeći dan javim na posao, na šta sam ja rekao da ne mogu. „Kako ne možeš???“, pitala je. „Pa, ja sutra idem u Italiju. Neke moje prijateljice idu u Rusiju i ja se spremam u Italiju da im nabavim neke farmerice, da bolje prođu u Rusiji“. U to vreme je bio taj sistem. Došao sam na posao kad sam se vratio iz Italije, ali mi se radni odnos računao od odmah, tako da sam ja praktično počeo posao sa godišnjim odmorom! Radio sam u dokumentaciji – pregledanje materijala, beleženje…ništa kreativno.
I napustili ste taj posao da biste se u potpunosti posvetili strip-scenariju?
Da. Posao na televiziji nije bio naporan, ali te 8-9 sati odvoji od stripa. Ipak se tu umoriš. A bio sam još mlad – voleo sam da izlazim, bavio sam se košarkom, tako da je za strip ostalo jako malo prostora. Naravno, mogao sam se ja odreći košarke, ali nisam hteo!
Nekako u to vreme ste počeli da radite i na serijalu Lun kralj ponoći. Kako je došlo do ideje da se taj veoma popularan junak pisanih romana pretoči u strip?
Iskreno ne znam da li je to bila ideja Sretena Draškovića, Mitra Miloševića ili nekog trećeg. Slično kao kad se kretalo sa Blekom – Bane i ja smo pozvani u redakciju i pao je dogovor. Lun je trebalo da počne sa prvom originalnom epizodom, a sve ostale epizode mogle su da budu izmišljene, tako da sam, sem prve, ja sve ostale epizode i izmislio.
Kako danas gledate i na Velikog Bleka i na Luna kralja ponoći koje su radili naši autori? Koliko Vam se čine uspelim?
Pa u većini slučajeva ono što se tražilo je i postignuto. Neke epizode Bleka bile su daleko bolje od italijanskih, a sve u svemu bile su u nivou italijanskog proseka. Kad je u pitanju Lun, tu je bilo velikih oscilacija. Razlog tome je što u pojedinim trenucima nije bilo moguće naći slobodnog crtača. Posla je bilo ne samo za mene i Baneta, već i za ljude iz drugih gradova.
Sredinom 1980-ih radili ste i nekoliko epizoda Tarzana…
Tako je. Uradio sam tačno 12 epizoda (od kojih jedna nije nikada objavljena). Jedino su mi smetala postavljena pravila – Tarzan ne sme da ubije čoveka, čak ni u samoodbrani. Mogao je da ima majmuna, ali nije smeo da ima ženu, jer to asocira na seks. Ali, bilo je nekih sasvim opravdanih ograničenja, kao da se nije smeo prikazivati rasizam, što ja svakako ne bih ni radio i da nije postojalo to pravilo.
Tada ste veoma mnogo radili. Kako je izgledao jedan običan radni dan i kako izgledao Vaš proces stvaranja stripa?
Sve je zavisilo od dnevnih obaveza – prema deci, prema nekim društvenim događanjima. Nekad se desilo da ne radim ništa, a nekad da se ne dižem sa stolice.
Kako je biti strip-scenarista kod nas? Kako okolina reaguje na strip-scenariste?
Dešavalo se da me zaustavi saobraćajac i pita za zanimanje. Prvo sam govorio da sam strip-scenarista, što je bilo strašno da se razume. Nisam mogao da kažem da sam strip-crtač, jer to nisam, pa sam govorio da sam strip-autor, što je takođe bilo potpuno apstraktno. Onda sam govorio da sam slobodni umetnik. Najsmešnije je bilo kada me je zaustavio jedan policajac i pitao šta sam po zanimanju. I kada sam mu rekao da sam slobodan umetnik, odgovorio mi je: „A, fino! A gde radite?!“
 |
U dnevnoj štampi ste objavljivali stripove koji su išli u kaiševima – Kiki i Riki i Porodica Srećković, što je danas relativno malo poznat deo Vašeg rada?
Kiki i Riki su izlazili u Dnevnikovom dodatku petkom. Ja sam imao ideju da tu opet ide kao reprint Troje nesalomljivih. Onda sam se upoznao sa urednicom Nevenom Simin i to joj predložio. Ona me je napala da sam ja pomislio: „Koja je ovo veštica!“. Rekla je kako je njoj dosta rata. Napomenuo sam joj da se ne radi o ratu, ali je ona rekla kako nju to ne interesuje – ako je tu oružje. Tražila je da predložim neki drugi strip. Naravno da sam ja pomislio kako je ona veštica. Međutim, kasnije se ispostavilo kako je ona jedan veliki drugarčina, pa sam i dan-danas s njom u dobrim odnosima, kao i sa većinom urednika sa kojima sam radio.
Dakle, trebalo je stvarati novi strip. Prava asocijacija koja mi je pala napamet bila je Čarli Braun. Onda sam razmislio da sam originalni naslov Kikiriki (Peanuts), kada se razloži, dobije se Kiki i Riki. Tako je dečak postao Kiki, a Riki je bio pas. Strip je izlazio oko pet godina – urađeno je 250 do 300 kaiševa. Radio sam ga sa Pajom Kozom.
Što se tiče Porodice Srećković, moj drug Relja radio je u Dnevniku i zapala ga je dužnost da uređuje Plavi dnevnik. A Plavi dnevnik je bio onaj što je izlazio od juna do oktobra i slat je na more. Tu je bila jedna strana koja je obuhvatala zabavu – krimi-priče, vicevi i, između ostalog, palo mu je na pamet da pravimo neki strip u kaiševima. Nazvao sam Sibina i on je pristao da radi jedan kaiš dnevno. Imali smo prostora nekih mesec dana da pripremimo materijal unapred.
Da li ste neki strip uradili samostalno, kao kompletan autor?
Nisam. Kada smo se Bane i ja sreli, zaključili smo da on bolje crta (što je istina), a da ja bolje pišem (što je opet istina), tako da smo stripove radili u tandemu. I dalje sam pretpostavljao da ću da se bavim i crtanjem, ali nisam ni mogao da znam da će posla za scenaristu biti toliko, da jednostavno neću moći da se bavim crtanjem. Uglavnom, ja sam čak šestu i sedmu epizodu Tare tuširao. Bane je imao dosta posla sa Tarom, tako da sam ja te dve epizode kompletno istuširao. Posle je došao Veliki Blek i neki drugi stripovi, pa sam ja totalno potonuo u scenario i jednostavno nisam mogao da nađem prostora za crtanje. Kasnije se izgubilo dosta toga i u ruci. Ja i danas pokušavam nešto da crtam, ali ne ide. Liči to – nije baš “čiča gliša”, ali nije ono što bi mene zadovoljilo.
Dvehiljadite godine ste na Novosadskom otvorenom univerzitetu vodili školu stripa. Da li danas neko od polaznika te škole se aktivno bavi stripom? Ko je sa Vama sarađivao kao predavač?
Sarađivali su najviše Bane, a nešto manje Goran Đukić i Sibin Slavković. To je bila kvalitetna škola stripa, ali se od toga odustalo jer nije bilo mnogo polaznika. Nije bilo ni malo, ali se očekivalo da će biti kao na kursu engleskog – da će se prijaviti 50 polaznika. Ali, narednih pet godina održavala se strip radionica, koju sam ja vodio. Sa klincima je najlepše raditi – dok su još naivni i željni znanja.
Iz te škole je izašao Igor Lazarević. Šteta što i on nije uradio nešto više, ali danas najviše radi kao kolorista. Radio je i za Beli put.
Negde početkom 1990-ih počinjete da radite za nemačkog izdavača Baštaj. Kako je došlo do te saradnje?
Do saradnje je došlo preko SAF-a. Ervin Rustemagić je bio gazda. Pronašao nam je posao za neka izdanja Baštaja – GešpenšterGešihten je jedno od njih. Neki to nazivaju tinejdžerski horor – ja bih to nazvao blagim hororom. Horor koji je više neka mistika. Nije horor tipa Petak 13. Nije horor onih scena gde krv lipti na sve strane, a glave lete na sve strane.
To je bilo u vreme sankcija. Kako se to odrazilo na saradnju?
Nemci nisu znali da mi to radimo. Mi smo ovde radili. To je išlo u Sloveniju, pa odatle u Nemačku. Honorari su išli preko Grčke. Prava jedna peripetija, ali je dobro išlo.
Vaši stripovi su, sem Nemačke, objavljivani i u Francuskoj, skandinavskim zemljama. Da li ste na neki način doživeli međunarodno priznanje, da li se znalo za Vas u tim zemljama?
Ne, nikakve slave nije bilo. Možda u Norveškoj postoje neki kolekcionari koji skupljaju te stripove i koji znaju ko je autor i šta je doručkovao prošlog ponedeljka, ali nisam nikad osetio to, iako jeste dosta stripova izlazilo u inostranstvu, pogotovo u Skandinaviji, gde su i Kobra i Ket Klou proglašavani za nabolje stripove određenih godina. Ali, bili su popularni junaci, a ne Bane i ja.
Da li ste nekada pokušavali da radite ozbiljnije i potpuno za neke od stranih izdavača – npr. francuske izdavačke kuće?
Baš nedavno sam uradio scenario za jedan strip za SAF – ne znam ni da li je taj strip nacrtan. A što se tiče italijanskih i francuskih izdavača, nisam ni pokušavao. Iz prostog razloga što ni ne traže scenariste. Imaju svoje. Oni imaju potpuno drugačije razmišljanje o stripu, nego kod nas. Tamo je scenarista nosilac projekta i otprilike je lako menjati crtače, a scenariste je nemoguće menjati. Oni imaju scenariste, ali nemaju crtače, pošto imaju ogromnu produkciju. U Dnevniku je postojalo razmišljanje da jedan italijanski crtač radi za Dnevnik – čak sam ja za tu priliku uradio probni scenario. Međutim, to je bilo pred sam kraj Dnevnikove ere i od toga se odustalo.
Da li postoji još neobjavljenih epizoda Velikog Bleka?
Postoje četiri epizode. Prva je Izgubljena dolina, koju je Bane Kerac počeo da radi, pa je otišao u Marketprint, a epizodu je završio Pavel Koza. Nije nikad objavljena, a gde je epizoda ne znam. A stvarno je bila dobra. Preostale tri epizode su urađene sa Marinkom Lebovićem. Kada su stigle na red za objavljivanje, počeli su sukobi u bivšoj Jugoslaviji i strip-izdavaštvo je postalo nemoguće. Ja sam čak nudio nekom od izdavača iz Srbije da izda te tri epizode, da se nekako dogovorimo da se nešto napravi, ali do dogovora nikad nije došlo. To im je izgledalo preskupo, komplikovano sa Italijanima oko prava… tako da nikad nisu objavljene. Te epizode sada stoje kod mene. Ne traže vode…
Dve hiljade i prve godine ste organizovali uspešnu izložbu Novosadskog stripa. Kako je došlo do te izložbe?
Ta izložba je urađena kao predigra školi stripa, kako bi mi napravili prezentaciju stripova i ujedno privukli „klijentelu“ na Novosadskom otvorenom univerzitetu.
Vi ste autor kapitalnog izdanja Novosadski strip. Kako ste došli na ideju da radite i da li ste se suočavali sa problemima tokom rada na ovoj knjizi?
Primetio sam da mladi često malo poznaju naše velikane stripa. Jednostavno, ono što nije zapisano kao da se nije dogodilo. Mnogi umetnici su zaboravljeni, ne postoje što se tiče stripa. Novosadski strip dao je značajan pečat strip-sceni u Jugoslaviji, ali i šire, pa sam došao na ideju da prikupim podatke o tome. Problema nije bilo sa starijim autorima, koji su navikli na profesionalni rad, ali je bilo problema sa mlađim, koji su se kolebali koji strip da izaberu da bude prikazan u knjizi, često se predomišljali…. Čak jedan od autora nije predstavljen u knjizi, jer je pred samu štampu hteo nešto da menja, a na kraju i odustao od svega.
Sem stripova, bavili ste se i publicistikom…
Da, za Dnevnik sam radio feljtone Najveće svetske prevare i falsifikati, Avetinjski brodovi, Priče o psima, Neobične sudbine slavnih pisaca, Zlatno doba špijunaže… Trenutno radim na nekim tekstovima o velikim špijunima, koje planiram da spojim u jednu knjigu.
Vrlo ambiciozno je pokrenuta, na Vašu inicijativu, strip-revija Ennea. Međutim, revija nije zaživela…
Pokušao sam da tim časopisom oživim strip-scenu na području bivše Jugoslavije. Trebalo je da revija sadrži priloge ne samo iz Srbije, već i iz Hrvatske, Makedonije… Nešto nestrpljivošću izdavača, malo njihovom nespretnošću i slabijim snalaženjem u distribuciji, nije došlo do željenih rezultata. Izdavač je smatrao da ne treba nastaviti. Da sam ja imao sredstva koje je izdavač dobio, mislim da bi Ennea i dan-danas postojala.
Manje je poznato da ste bili i autor nekih od pisanih romana – vesterna?
Napisao sam nekoliko vesterna, nekoliko krimića, pa čak i nekoliko ljubavnih romana. Jedno vreme je u Večernjim novostima izlazio feljton, koji se zvao Priče za veče i tu sam napisao dosta priča. Radilo se o krimi-pričama i naučnoj fantastici, kao i nešto malo horora.
Šta je dovelo da nastanka Novosadske škole stripa? Da li samo nekoliko jakih individualaca, kao što su bili Mitar Milošević i Sreten Drašković i dva jaka izdavača Dnevnik i Forum, ili nešto drugo?
Sigurno da su pojedinci, kao što su bili Sreten Drašković i možda pre svih Mitar Milošević odigrali presudnu ulogu. Tu su još bili Toza Tomić i Slavko Draginčić u Forumu. Naravno, bilo je bitno što smo mi imali veoma jake izdavače. Međutim, među autorima nisu bili samo Novosađani. Bane i ja jesmo Novosađani, ali na primer Marinko Lebović i Zoran Janjetov su Subotičani. Novi Sad je bio kao magnet za strip-autore, pa su mnogi dolazili i ostajali u Novom Sadu, kao Sibin Slavković. Da nije bilo tog entuzijazma i autorske kreativnosti, koja je bila vezana za ovaj grad, ne bi došli ni ostali autori.
Da li je sve to nestalo prestankom strip-izdavaštva u Dnevniku i Forumu?
Pa, jeste. U Dnevniku, sem imena, nije ostalo ništa od stripa. U Forumu, odnosno danas Marketprintu, radi se na stripu, ali izdaje se uglavnom francuski strip, a naš strip je prisutan zanemarljivo. U Novom Sadu imamo izdavača Lavirint, koji uspešno izdaje domaći strip. Kako bi se moglo popraviti stanje u domaćem stripu? Evo, ovako: znalo se da u Francuskoj na televiziji je mogao da bude određen procenat američkih filmova, određen procenat svih ostalih i određen procenat domaćeg stripa. Kada bi na neki način mi regulisali da svaki izdavač mora da ima 20% domaćeg stripa, situacija bi se bitno popravila.
Kako ocenjujete današnju novosadsku i vojvođansku strip-scenu?
Ima dobrih crtača, ali scenarista veoma malo. U celoj Srbiji postoje nas dvojica koji radimo ozbiljno strip-scenario. Pojavio se nedavno i treći. Crtača imamo dosta, od kojih mnogi rade za francuske izdavače. Jedino što je šteta što ti izdavači ubijaju kreativnost našim crtačima. Čini mi se da naši crtači postali neka vrsta najamne snage. Nemaju to nešto što bi imali da postoji naš izdavač, koji bi davao slobodu crtaču. Siguran sam da kada bi 20% izdavaštva bilo pokriveno domaćim stripom, to i bilo moguće. Nije mi jasno zašto Veseli četvrtak, koji strašno mnogo izdaje Bonelijeve stripove, ne pronađe zajednički jezik sa italijanskim izdavačem, pa da se ovde stvara neki od junaka ili neki novi junak!
Da li strip-scenario kod nas ima budućnost?
Nema. Ako stanje ostane kao sada – nema.
Pravite li razliku između komercijalnog i autorskog stripa?
Mislim da je pogrešno praviti poređenje komercijalnog i drugog stripa. Za mene strip je strip. Postoji dobar i loš. Šta je to alternativni, a šta komercijalni strip? Da li je Mačak Fric komercijalni strip? Nije bio u početku. A onda je jednog dana postao. Mislim da je dobar strip onaj koji objedini te dve stvari – koji ima stvarno dobru priču i dobar crtež, a koji zaradi i pare. Sećam se jednog „umetničkog“ filma. Mislim da se zvao Ponedeljak. Bilo nas je petoro na projekciji – puna sala! Onda je troje ubrzo izašlo. Posle sam izašao i ja. Onaj jedini što je ostao, verovatno je zaspao! I to je sad umetnički film! Ako niko ne želi da te gleda, ako ništa ne privlači u tome – po čemu je on umetnički? Zato što su ga neki autori nazvali tako, ili zato što nema akcije? Po meni je umetnički film Let iznad kukavičijeg gnezda. Šta je tu dobro? Dobar scenario, dobra režija, odlični glumci. Film tokom kojeg se non-stop smeješ, a izađeš onako gorkog ukusa. A zaradi pare!
Na čemu Vi trenutno radite?
Radim na stvaranju svoje male izdavačke kuće, koja će imati neka svoja izdanja. Jedan projekat nije tajna – to je Kobra. I radim na tome da u narednih 10-ak godina uradim scenarija za nekih 10-ak hiljada stranica stripa, pa ko bude hteo da crta…
Da li postoje neka vaša scenarija koja trenutno čekaju crtače?
Postoje scenarija koja se rade. Sa jednim potpuno novim junakom. Verujem da će do kraja godine biti gotov prvi album. Ali, o tom – potom!
Koliko se danas često srećete sa autorima stripa koji su objavljivali u Dnevniku, Marketprintu…?
Srećem se često. Posebno sad otkad postoji Udruženje stripskih umetnika Srbije. Srećem se sa Brankom Plavšićem, Sibinom Slavkovićem, Banetom. Ređe se srećem sa Lebovićem, Mišom Mijatovićem, Slavkom Pejakom. Postoji sad dosta festivala, pa se tamo srećemo često. Ljubomir Filipovski je nažalost pokojni. Ahmeta Muminovića nisam sreo nakon prestanka rada na YU Bleku. Adama Čurdinjakovića sam, posle dugo vremena, sreo na Crtani romani šou u Zagrebu pre dve godine i prošle godine smo se opet sreli u Osijeku, kad sam bio gost Striposa. Sve je ostalo isto, samo smo mi ostarili!
 |
Ko je najveći neprijatelj domaćem stripu?
Egzistencijalno pitanje, pre svega. Da se možeš posvetiti stripu, da možeš živeti od stripa. Teško je stvoriti dobar strip, ako radiš jedan strip pet godina, a o svakoj strani razmišljaš mesec dana, jer se stripom baviš usput, pošto radiš neki drugi posao. Ako se ne posvetiš stripu kompletno, neko pravo stvaranje, obimnije, nema šanse.
Kako ocenjujete rad naših strip-izdavača danas?
Izdanja su lepša, luksuznija, raskošnija – to se i traži. Zameram im što ne posvećuju dovoljno ili uopšte prostora domaćem stripu. I u Hrvatskoj je slično, dok je u Sloveniji nešto bolja situacija. Pohvalio bih Lavirint i Sistem Komiks. U svojim mogućnostima ipak doprinose domaćem stripu.
Koji ste poslednji strip pročitali i kad?
Čitam svakodnevno, ako ne čitam, onda listam. Poslednje sam pročitao Strip-reviju sa, epizodom Harolda Fostera Bernadetina pesma, koja je svega dva puta do sada bila objavljena. Spremam se da pročitam kompletnog Tima i Dastija.
A poslednja knjiga koju ste pročitali?
Trenutno čitam Aleksandra Grina – roman Pacolovac i to ponovo. Nekad sam ga davno pročitao…
Da li ste nekad bili strip-kolekcionar?
Ne, u smislu u kojem se danas to podrazumeva. Ali, imam ih dosta – par stotina. Ali, nisu sređeni po brojevima i nemam nameru da dopunjavam kolekciju onim što mi fali. Ali, možda bi trebalo da postanem kolekcionar svojih stripova! Imam nekih 20% svojih stripova. Tako da ću morati da idem na neku aukciju, da kupujem svoje stripove!
Nekad je bilo uobičajeno da strip autor ima obimnu strip-dokumentaciju. Danas to, generacijama odraslim na internetu, deluje malo nestvarno, jer je na internetu uglavnom sve dostupno. Da li ste Vi imali ili imate sopstvenu strip-dokumentaciju?
Imam. Ipak je do nekih stvari veoma teško doći. Dokumentacija koju imam je vrlo opsežna, pa mi je radna soba time zatrpana. Moraću nečeg da se odreknem! Moram da smanjim količinu papira. Činjenica je, ipak, da internet danas dosta pomaže.
Da li Vam se nekad desilo da ste odbili neki posao?
Jesam, samo onda kada je u pitanju bilo vreme i kada sam bio svestan da ja to ne mogu da stignem da uradim. Čak i kad mi se neki posao nije svideo, uvek bih ja tu nešto upakovao i izmenio, da to na kraju bude moje!
Ne mogu da se setim Vaših stripova koji spadaju u naučnu fantastiku? Nije Vas privlačio taj žanr?
Pa, nije. Nekako naučna fantastika nije bila toliko popularna, a nijedan izdavač nije tražio naučnu fantastiku.
Radili ste sa Plavšićem, Mikicom, Kozom… Koliko se saradnja sa njima razlikovala od saradnje sa Banetom?
Saradnja sa Banetom je bila prvo priča, zatim razglabanje do sitnih detalja – šta, kako, zašto. Slično je bilo i sa Sibinom. Sa Brankom je to bilo nešto drugačije – on se kasnije više opredelio za tuširanje. Sa Pajom Kozom sam isto lepo komunicirao. Sa mnogim crtačima nisam imao skoro nikakav kontakt. Ja sam uradio ono što je tražila redakcija – napravio scenario. Crtač bi dobio scenario i nacrtao epizodu. Takvi su bili odnosi sa Zdravkom Popovićem i Mišom Markovićem i Ahmetom Muminovićem.
Da li postoji šansa da uradite neki novi strip sa Banetom?
Šanse su male, ali nikad se ne zna. Bane kaže da mu ne pada napamet tako nešto, ali ja znam Baneta. Jednog dana će mu nešto lupiti u glavu pa će ili sam to da uradi ili će reći da uradimo zajedno. Nije ništa isključeno.
Zajedno s Banetom ste osmislili i Billy The Pljuca, koji je danas ponovno aktuelan u Stripoteci…
Da, imali smo jednog drugačijeg junaka, koji je trebalo malo drugačije da izgleda. Čak smo imali i jednu tablu nacrtanu. Zvao se Klempos Kid. Međutim, ta ideja je stajala u zapećku dugi niz godina. Kad je došlo do realizacije, mi smo malo sazreli i gledali na neki drugi način. Promenili smo ime i delimično crtež. Billy je nastao kao relaksacija. Kad smo imali gomilu „ozbiljnih“ stripova, bilo nam je potrebno neko opuštanje, da imamo junaka s kim smo mogli da radimo šta smo hteli. Pravili smo ga za nas, a kasnije je postao popularan i redovno izlazio u Stripoteci.
Malo je poznato da ste uradila dva namenska stripa – jedan za Jugoslovensku narodnu armiju (JNA), a jedan za Sekretarijat unutrašnjih poslova (SUP). O čemu se radi?
Za SUP sam radio namenski strip za 13. maj – godišnjicu SUP-a. Radilo se o stripu o hvatanju zločinaca posle rata i strip je objavljen u SUP-ovskim novinama. A što se tiče Dnevnika vojnika-vozača, to je bila ideja jednog od oficira JNA da se na još jednostavniji način prezentira neka vrsta edukativnog materijala za manje pismene. Bio je namenjen auto- jedinicama.
Postoji još jedan strip, koji je verovatno imao puno potencijala i kvaliteta, a nažalost nije nikada nastavljen, nakon objavljene prve epizode. Reč je o Baladi o Slovenima. Čini se da je postojala ideja da sa uradi jedan opsežniji serijal…
Tačno. Hajde da odam i jednu malu tajnu: ja nameravam da nastavim taj strip. Videćemo ko će raditi. Možda i Goran Đukić. Strip je rađen namenski za privatni Val strip, koji se brzo ugasio. Goran Đukić je u to vreme imao puno posla. Radio je Bufalo Bila za Šveđane, radio je Tarzana… Balada je stavljena na stendbaj, ali nikad nije došlo vreme da se nastavi. Sad imam ideju za nastavak, imam čoveka koji bi to radio, čak postoji ideja da to ide i kao serijal. Možda je prerano sada o tome govoriti… Možda deluje malo preambiciozno, ali ja ne dozvoljavam sebi da se opustim. Za deset godina ću uraditi upravo onoliko scenarija koliko sam uradio dosad! Videće se!
Kakva su Vaša razmišljanja – da li strip-scenario može da bude umetnost, ili samo odlično obavljen zanat?
Ako je filmski scenario umetnost, ako su dramski tekstovi umetnost, onda je i stripski scenario umetnost, kao i crtež uostalom. Naravno, i u filmskom scenariju, u dramskom tekstu, a i u stripu ima jednim delom i zanata. Da bi ono što proizvedete u glavi i nešto od toga napravite, mora da postoji jedan zanatski deo. Kao što crtač ne može bez poznavanja anatomije. Mada, kada znate anatomiju, možete od nje i da odstupite. Don Lorens (je po tome poznat, a to je mogao da primeni upravo zato što je odlično poznavao anatomiju. Ili Hogart, koji je dovodio Tarzana u savršene položaje, ali anatomski nemoguće.
Da li ste nekad radili i za druge medije, sem stripa?
Jesam. Trenutno radim za jedan vrlo malo popularan medij – radim radio-drame. Radim dramske igre za decu i dramske minijature za Radio Beograd. Mislio sam da radim i za film, ali teško je doći do nekih struktura koje će to prihvatiti.
Problem u filmu je kod nas sličan kao i u stripu – nedostaju scenaristi…
U poslednje vreme sam primetio da je u pojedinim filmovima scenario dosta dobar. Recimo u filmu Klopka scenario mi se baš svideo, iako je rađen po romanu. Čuo sam da je taj scenario otkupio i neki od holivudskih producenata. Problem generalno postoji jer nema kontinuiranog rada. Autor ne može da se posveti radu, već mora da žuri, da bi zaradio neki honorar. U stripu tog problema i nema – nema nikakvog honorara… Uvek te proklete pare! Da ih ima, bilo bi sigurno više scenarista. Ima talentovanih ljudi, ali oni imaju svoje porodice i svoj život. A od tapšanja po ramenu neće nahraniti ni sebe, a kamoli porodicu.
Kakav je, po Vama, društveni status stripa kod nas danas i po čemu se to razlikuje od položaja stripa u bivšoj Jugoslaviji?
Ne razlikuje se mnogo. Nikad strip nije bio ozbiljno shvatan. Uvek se strip prihvatao kao šund. Kako je jedna Sibinova rođaka rekla: „Šta nam radi zetko? Crtka? Nek’ crtka!“. Vrlo su retki oni koji strip smatraju umetnošću. Međutim, u ono vreme strip je bila značajna privredna grana. Čitavu zgradu Dnevnika izdržavao je strip, zajedno sa pisanim romanima i Nevenom i Malim nevenom.
 |
Da li novi vidovi komunikacije, na prvom mestu internet, predstavljaju opasnost za strip?
Mislim da ne predstavljaju. Bez obzira što se neki ljudi navikavaju na nove tehnologije, mislim da strip ne može da se čita na monitoru. Možda se nove generacije na to i naviknu, ali će biti strašno uskraćene za osećaj čitanja stripa u papirnom obliku. Prednost interneta je što postoje online stripovi, pa možeš da uzmeš od njih šta hoćeš. Ja sam probao, ali nije uspelo. Bilo koji strip da uzmem, čak i onaj najdosadniji, mogu da čitam u štampanoj formi, ali onlajn ne.
Koliko Novi Sad zna za Svetozara Obradovića?
Taj deo koji je vezan za strip zna. Kada je akademik Dušan Popov radio Enciklopediju Novog Sada i došao do odrednice Strip, nazvao je mene. Zna se, ali nije to neka slava, što ljudi koji se bave stripom i ne traže.
Pre dve godine ste dobili prvu nagradu na scenariju za strip StripGen-a. Kako je došlo do toga da uopšte konkurišete i koliko
su konkursi za scenario danas uopšte značajni?
Slučajno sam video informaciju u Strip vestima. Kada sam video da je u pitanju vestern, oduševio sam se, jer stvarno nisam dugo radio vestern. Obradovao sam se i samom konkursu, koji mi je legao baš kad mi se pisao neki vestern.
I u Velesu ste dobili veliku nagradu festivala za strip koji ste radili sa Miodragom Ivanovićem Mikicom?
Da, to je bilo mislim 2007. godine. Mikica me je pitao za priču. Otkucao sam mu to, na osnovu jedne ideje koju sam odavno imao. Poslali smo strip i dobili prvu nagradu!
Sem Vas, na području bivše Jugoslavije delovalo je vrlo malo scenarista. Kako ste sarađivali sa nima?
Petra Aladžića, na primer, znam iz neke druge priče, ali konkretno nismo sarađivali. Slično je sa Slavko Draginčićem, koji mi je bio urednik. Danas se dobro poznajem sa Markom Stojanovićem, mada konkretno nismo sarađivali.
Šta biste najviše zamerili društvu u kojem živimo?
Mislim da društvo ne brine dovoljno za umetnost. Ne samo za strip – i za pozorište i drugo. Prvenstveno za umetnosti koje zahtevaju neka sredstva. Mada, strip čak ne zahteva ni neka sredstva. Za 20-ak direktorskih plata godišnje bismo imali strip-magazin, koji bi verovatno dobro i prolazio. Verujem da bi naši ljudi voleli da čitaju domaće autore. Takođe bi dobili priliku da bolje upoznaju i same autore. Meni je bio idol Žan Mišel Šarlije. I šta znam o njemu? Ne znam ništa, sem kad je rođen! Njega sam voleo i Mišel Grega. Ranije sam redovno pratio Cisko Kida, Juliju Džons i Bena Bolta u Večernjim novostima. Za Cisko kida sam dugo mislio da je Hoze Luis Salinas pisao scenarija. Posle sam saznao da je to radio Rod Rid.
(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. – intervju rađen 2011)
