Dušan Durman, Vanja Urukalo Onirik, Mladen Ranković, Ivica Sretenović, Dragan Paunović, Wostok, Vudu Popaj, Milan Jovanović, Dimitrije Kebara, Miloš Cvetković, Aleksandar Opačić, Franja Straka, Sveži & Zaviša, kao i autor ovog teksta, se možda ne poznaju svi lično, ali su svi i te kako stari poznanici.
Na koji način?
Pa, sem toga što svi vole kulturu i što svi vole da se bune protiv nečega, svi zajedno su imali priliku da budu objavljeni u (prvom?) kragujevačkom strip časopisu „Aždaha“. Nisu svi oni ni strip autori, neki čak nisu ni preterano zainteresovani za strip. Ali da ih je dotakao, jeste.
E sad, neki su krenuli dalje. Dadoše se u dalje školovanje i druge izdavačke vode (Kebara), neki se maltene pogubili iz javnog života (S&Z, Wostok) a neki preuzeli strip škole (Cvetković, Jovanović). Od ostalih, gotovo da nema onog koji nije izdao pokoji strip album – Onirikova „Metanoja“, Opačićeva „Tajna paukove krvi“, Paunović čak na dva projekta, „Družina Dardanele“ i „Konstantinovo raskršće“, Strakin „Miris tišine“, Popajevi „Skupljači perja rano lete“… Sretenović je, doduše, imao albumče jedno pet-šest godina pre „Aždahe“ – „Zduhać“, ali je u toku karijere napakovao podosta strip svezaka američke indie produkcije.
Durmana, pak, valja izdvojiti, jer je njegov projektić slatka skupina prošlih poslića, sadašnjih sočinjenija i budućih bizarnosti. Pa sve to još na engleskom.
Ne tako davne 2014. godine izdavačka kuća „Media Art Content“ izdaje strip album „The Lost Land of Ian Worman“ (u slobodnom prevodu „Izgubljena zemlja Iana Vormana“; u slobodnijem „Janka Crvčoveka“) sa apsolutno nula fanfara i publiciteta. Tiraž je bio i ostao mali, ergo, sada je kuriozitet iskopati ga. A iskopati ga je trud sa zadovoljavajućom nagradom. Kažem „zadovoljavajućom“ a ne „odličnom“ iz više razloga. Prvi od njih je najveća mana ovog ostvarenja, a to je jako loš prevod na engleski. Oprostićete na profesionalnoj deformaciji, ali ako već postoji publikacija na stranom jeziku, valjalo bi prečešljati je i konsultovati se sa stručnim licem. Nije kao da je strip nerazumljiv, no svejedno, potreban je adekvatni pristup prevodu i lektorisanju.
Ostali razlozi manje-više imaju veze sa samom pričom i nisu toliko opasni. Iskreno govoreći, ni ovaj nije preterano opasan ako niste po profesiji anglista. Svakako, kombinovano ni najmanje ne poriču kvalitete „Lost Land-a“.
Priča je izatkana iz više kraćih vinjetica, i sam naslov je dvoznačan. Na narativnom nivou, to je naslov knjige čiji je autor Ian Vorman iz naslova. Pak, na meta-nivou, „Lost Land“ je upravo to – jedna paralelna, „izgubljena“ zemlja, čitav jedan svet u kome obitava Vorman i njegovi saradnici i protivnici. Kao i par drevnih rasa između. Iako je njegovo ime ključno, nije najprominentniji lik u stripu. Postoji čitava plejada aktera u „Lost Land-u“ (čak i previše na trenutke; drugi razlog za epitet „zadovoljavajući“) sa selektivnim favoritima autora.
Bez premca, prvi od tih favorita je Durmanov najpoznatiji lik, agent Vilhelm Hajnrih. Pored svojih kolega Dilana Doga i Džona Konstantina, i ovaj brkojlo se bavi natprirodnim, nadrealnim i nadživotnim, s tim što ima više neki „zabole me briga“ prilaz poslu – jeste posvećen i aktivan, no neretko će da zaigra igrice sa svojim monstruoznim ljubimcem iz frižidera ili da kuka o majici koju je prisvojila bivša cura. Hajnrih i Vorman, sem što dele germanofona prezimena, su i stari ortaci (uz par ostalih, poput Metjua, Džejkoba, Stena Bajze i profesora Ditriha Landaua) sa avanturama koje se protežu duže od deceniju i kusur. Hajnrih je brz na okidaču, oran za akciju, pomalo setan i neretko raj za oči žena. Kao Rene iz „Alo, alo“, samo s pištoljima. Naravno, Hajnrih je već pokupio određeni deo publike i pre ovog albuma, pošto je bio stripovski sastavni deo slovačkog časopisa „Vzlet“, te je ovo ovde samo logička progresija njegovog rasta.
Njegova supruga/ljubavnica/partnerka (?) Tan’ija je kuriozitet po sebi. Svoju priču u stripu počinje uz ženu zvanu Ilsa. I jedna i druga su prvosveštenice drevne kneginje Zile, odaslane kao tajni agenti da istraže potencijalne opasnosti novog, izdvojenog kraljevstva. Obe preživljavaju u sadašnje vreme radnje stripa, i obe imaju neke veze sa Hajnrihom – Tan’ija fizičko-emotivne, Ilsa saradničko-drugarske. Sem toga što su odlični borci, obe imaju fino razrađene ličnosti – Ilsa, recimo, obožava umetnost i putovanja. Jedini problem (treći razlog za epitet „zadovoljavajući“) jeste taj što su vizuelno previše slične ostalim ženskim likovima, i pored njihovih vilinskih ušiju. Sem par detalja, teško je razlikovati Ilsu od Zile na prvi pogled. Tan’ija je prepoznatljiva prvenstveno zbog crne kose, inače joj je konstrukcija lica maltene u mikron ista sa ostalima.
Ne toliko lik koliko Mekgafin za ceo strip, boginja Ki’in predstavlja primordijalni nagon prareligije iz doba matrijarhata. Duž celog stripa pokazano je kako ju je opasno prizvati i nemoguće kontrolisati. Sa sve pipcima i praznim pogledom, s punim pravom Ki’in može da se smatra jednim od Starih bogova, no o tom više kasnije.
Ian Vorman, iako ne toliko fokus koliko zajedničko ime prisutno u svim kratkim pričama ovog albuma, definitivno je najinteresantniji lik. Ćelavi nosonja sa titulom maga. Tačnije – propalog maga. Još tačnije – propalog maga koji pije, zeza se i vrtoglavo upada u avanture. Prosto je milina čitati ga. Na trenutke koketira sa prijateljima i saradnicima. Na drugom mestu upada u ezoterične transeve i lucidne snove, ponesen (tačnije, zanesen) sirovom prirodom onog najčistijeg fizičkog zadovoljstva. A onda u drugoj prilici teatralno istupa protiv autoriteta prstom u vis, poput vođe omanje stranke koji je deklarativno rešio nešto. Tik nakon toga je ozbiljan, usredsređen, čovek sa misijom. Vormanovo raspoloženje se menja sa tonom i duhom svakod od kratkih stripova Durmana, što s jedne strane ima smisla, a s druge strane ga čini znatno privlačnijim, jer se nikada ne može tačno očekivati šta će uraditi.
Naravno, tu je još likova, i još radnji, i još rasa sem ljudske (što je donekle i ideja vodilja ovog stripa), no to zavređuje dodatno istraživanje od strane potencijalnih novih čitalaca.
Stilski, Durmanov crtež je standardan za njega i generalno za alternativce. Ima tu pomalo Frankena, pomalo Strake, pomalo mange, pomalo Vaskeza, pomalo Minjole… Deo kome je potrebno malo popravke (četvrti razlog za epitet „zadovoljavajući“) jesu nezgrapni kadrovi. Ponekad ih je previše na jednoj strani da to postaje teško za praćenje, ili ih nema mnogo ali su zgusnuti ili prostorno pate zbog količine teksta. Ono u čemu Durman briljira jesu taktički postavljeni reprezentativni kadrovi, oni koji odudaraju od norme u stripu i koji ukazuju na baratanje različitim tehnikama i potezima.
Što se same priče tiče, i u samom pogovoru navedeno je par uticaja, poput Edgara Alana Poa, Hauarda Filipsa Lavkrafta, Edvarda Bulvera Litona, Roberta Čejmbersa, Roberta E. Hauarda i Hansa Rudolfa Gigera, no ovde valja dodati i Majka Minjolu i, iznenađujuće, Milorada Pavića. Iako ovo delo nije ni na koji način direktni omaž „Hazarskom rečniku“, sama njegova priroda aludira na ovo štivo. Em je u pitanju neka knjiga sa sposobnostima većim od prosečnih, em su priče tako nanizane da se mogu čitati bilo kojim redosledom. Dijalozi su na običnom nivou akcionih i avanturističkih stripova, što mu daje tu žanrovsku crtu bližu drugim uzorima no samom Paviću.
I, za kraj, ona najbitnija crta ne sme se izostaviti – humor. Jer, naposletku, ovo delo se zabavlja sa svojim predloškom i kao takvo zaslužuje da se prelista. Knjige ne treba zapostavljati, pogotovo one o izgubljenim zemljama. Nikad se ne zna šta se u njima otkriti može.
