Председник Републике Србије Александар Вучић je, поводом Дана примирја у Великом рату, доделио одликовања заслужним појединцима и институцијама који су се истакли током борбе на сузбијању заразне болести ковид-19, као и појединцима који су спашавајући туђе животе ризиковали своје. Порука да су они својим радом, чашћу и одговорношћу заслужили да постану пример свима нама, захтева и боље упознавање са академиком професором др Жељком Зиројевићем, аутором многих научно-истраживачких радова, публицистом, аутор једног филма, носиоцeм 17 одликовања!
„Жељко Зиројевић је дете досељеника из Брајичевића код Гацка. Генетски је везан и помало носталгичан према просторима где се у загрљај срећу и сједињују медитеранска и планинска клима. Прва дарујући добродушност и топлину, а друга велику снагу и издржљивост. Тако обједињене дарују људе разборитошћу, снажним интелектом, племенитошћу, непоколебљивошћу, што је била прва терапија за Жељкове успехе и остварења. Растао је и развијао се у окружењу поносне Херцеговине и поносне Шумадије. Стално је мењао станиште да би се скрасио у његовом и нашем Крагујевцу”, рекао је др Раденко Круљ у образложењу предлога за пријем Зиројевића у СКАНУ.
„Чини ми се да сам јуче имао 25 година а данас после добијања Сребрне медаље за заслуге имам 125 година. Не знам, ненадано и из којих разлога неко је проценио, да сам допринео својим активностима у борби против „КОВИДА 19”. Те своје активности нисам прекинуо ни данас. Настављам даље! Борачка која негује свој хуманитарни антифашистички, патриотски, или било који часни карактер је она која је ту битку била.
Сребрна медаља за заслуге којом је одликовао председник Републике Србије је још једно у низу одликовања које имам. Али морам да истакнем да Сребрна медаља није само моие одликовање. То је одликовање целе моје организације СУБНОР-а Србије, Крагујевца, Шумадије, свих оних малих људи као што сам и ја, који су водили бригу о својим старијим друговима: учесницима НОР-а, борцима одбрамбених ратова од деведесетих до НАТО агресије. 
Ја морам да поменем моје сараднике: дипл. инг. Спасоја Влаховића, новинара Мирослава Лазаревића Лазу, пуковника Слободана Спасојевића, инг. Слобу Стаменковића, предузетника Слободана Спасића Спалета, Милића Цветковића, Рајицу Радосављевића, из Аранђеловца Тому Домановића из Раче, Драгана Микића и Зорана Николића из Лапова, као и Веселина Јакшића. То су људи који су најкритичније време, време изолације допринели да се наши старији другови не осећају заборављеним, јер смо их обилазили. Треба времена да се победи не видљиви непријатељ, применом мера личне заштите и мера колективне безбедности!
Србија је јака онолико колико су јака њена деца. Часне српске војводе попут: Војводе Живојина Мишића, Војводе Степе Степановића, Војводе Танкосића, Димитрије Димитријевић Апис, Мијалко Тодоровић, Александар Ранковић, Слободан Пенезић Крцун су свако на свој начин волели своју отаџбину! „Ја немам имао резервну земљу, из народа сам поникао и он ме је начинио оним што јесам. Морам да се покоравам његовој вољи и служити им до последњег даха”, говорио је Војвода Степановић. Ми се њима морамо поносити , јер резервну земљу немамо. Ко крене на Србију нек добро размисли. Овде су наследници јунака са Цера, Колубаре, Мачковог камена, Мојковца, Вида, Игмана, Неретве, Крагујевца из свих места где се крварило за Србију. Када данас понесете назив академика, професора, одликованог човека не смете да сметнете са ума да вас да се је породица неговала, чувала, гурала напред. Моји родитељи отац Видак ратник и мајка Ђука су преминули. Они сигурно однекуд са небеса гледају успех свога сина. У мојим успесима важну улогу имају супруга Весна и син Иван. Њихово бодрење и бодрење мојих сарадника у борби за човека је самоодрицање и жртва.
Драга су ми сва одликовања која сам добио од Совјетске и Руске Републике, наша, одликовања из Републике Српске из које сам поникао и којој припадам срцем и душом. Неке моје књиге од 57 које сам написао превођене су на Руски и Енглески језик. Поједине су дожвеле и осмо издање. Планирам следеће моје дело, роман „Разговори под Опленцом”. Три године стоји у рукопису и посвећена је мојим контактима и дружењима са покојним професор др Миодрагом Мићом Зечевићем братом Славка Зечевића легендарног министра Унутрашњих послова Србије, који је у мени видео саговорника“.
