Teшко је писати истину. Писати огољено, без резерве, до дна чаше. До дна живота. Најтеже је откопчати задње дугме.
Само ретки, они који су са собом рашчистили, који су себе отписали, пишу тако. Они који су се предали, немају никога и нико нема њих. Тешко је себе не лагати. Најтеже.
Ово што сам данас читао написао је велики писац, сјајан. Црногорац или Србин из Црне Горе или Црногорац из Србије. Можда Херцеговац. Добри су то писци, добри приповедачи. У генима им прича. Још од огњишта око кога се приче причале. Ушло то у крв у код још нерођених па стигло и до овога кога ето по некада са уживањем читам. Причати причу лагано, уверљиво. Лакше је причати него писати. Како је говорио Ћупо велики песник златиборски: Ми Златиборци можда нисмо много писмени али смо зато усмени.
Е овај и писмени и усмени Црногорац све то објединио. Овај велики писац. Некатегорисан.
Спојио у себи и Лалића, и Булатовића. Његоша не помињем јер је он ван времена, природна појава, он је већи од Ловћена па не може да се пореди са смртницима, да се сведе на људску меру.
Кад поменух Булатовића сетих се паметне, лепе, храбре Тање Булатовић. Нема је више а била је и она само једна таква. Некатегорисана. Штета што је нисам боље познавао.
Негде око поднева деведесет и неке нађосмо се у кафани Цер у Таковској у Београду. Послом. Ја одређеним а Тања јури причу. Радимо за новине у Аустралији, у Мелбурну. Радим интервју са једним од тадашњих војвода, Црногорцем.
Беше то у време када си у Кнез Михаиловој могао да сретнеш више војвода него у пола српске историје. Команданти. Многи су били прави и неустрашиви.
Седимо крај излога кафанице што се стисла међу високим зградама.
Око нас његова војска. Рат је. Војвода вучјег изгледа, снажног гласа и дуге браде. Висок кошчат, опасан.
Пијемо, причамо. Зазвони телефон.
Војвода каже: Зове Аркан.
Око нас поскочише.
Зове да се видимо, да се договоримо – каже Војвода.
У једном од београдских кафића, и новине писале о томе, сукобили се пре неки дан аркановци и Војводини. Један Војводин погинуо. Пала крв и прети да се сукоб даље прошири. Зато Аркан зове да се договоре и то зауставе. Није време за такве ствари.
Идем сам – каже Војвода одлучно, тоном који не трпи приговор.
Пита мене: Знају ли те Арканови?
Ја знам неке од њих али не верујем да они знају мене – кажем.
Обраћа се Тањи и мени: Ако хоћете можете са мном.
Тања каже да њу знају и није проблем да пођемо.
Ја нисам уверен да је то прави тренутак.
У праву си, каже Војвода, боље да вас не памте. Видимо се овде за два сата.
Одлази само са возачем.
Док Тања весело ћерета и зеза се у дубини кафане крај шанка са конобаром ја гледам на улицу и пијуцкам пиво. Ово може да буде занимљиво.
Кафана је мала, уска а дугачка, као вагон. Сем Тањиног смеха ништа се не догађа. Мало људи промиче улицом.
Одједанпута, неочекивано, обрати ми се војник у униформи, који седи за столом недалеко од мене:
Слушај брате ја бих нешто волео да ти и ја попричамо.
У његовом гласу назирем сумњу и неку врсту претње или агресивности.
Висок, широк, снажан, тамног тена, наоружан, без капе, коју је ставио за опасач.
Није ми пријатно то обраћање и тон којим ми се обратио.
Можда је добио задатак да ме провери. Параноја у мојој глави ради прековремено.
Гледам га хладно чак мало и љутито. Не волим овакве ситуације.
Нема проблема – кажем. Шта хоћеш да причамо?
Пређи за мој сто – каже Широња.
Пређи ти овде ако хоћеш да причамо – одговарам му смирено.
Размишљам да сам ту због његовог команданта и да не сме ништа да ми се догоди. Ту је и Тања.
Радознали прелази за мој сто.
Чкиљи у мене: Па брте знаш интересује ме шта ти мислиш о Чичи.
Ћутим дуже него што је логично и гледам на улицу.
Мислим да је часни српски официр, херој из балканских ратова, једини који није признао капитулацију – изговарам невољно пар фраза о Дражи а нешто ми притиска дијафрагму.
У праву си брате, а шта мислиш о Паји?
Јасно ми је да мисли на патријарха Павла и одмах знам зашто ме то пита.
Патријарх је пре неког времена изјавио отприлике да нико не треба да убија цивиле и невине у рату и да осуђује такве, да су они за њега сви исти без обзира коме припадају.
Много се тих дана љутили српски добровољци и борци због тога.
Патријарх Павле је свети човек али ето, можда у овом времену није требало то да изађе у јавности, мислим сада када се Срби боре за голи живот – кажем а већ се нервирам што ме прозива.
Размишљам да платим и позовем Тању да идемо. Не волим овакве ситуације.
Тако је брате! – Поскочи на столици Широња – Ја ћу да будем први који је заклао српског патријарха код теразијске чесме. Е Миле дај два пива овде – викну сада већ разгаљени борац. Имаш ли брате неки телефон или тако нешто да се чујемо, видимо.
Немам. Не, немам. Видећемо се овде нема проблема. – кажем ја а нешто хладно клизи ми низ кичму.
Сетих се приче свог пријатеља, мирног канцеларијског чиновника. Ноћу му закуцали на врата. Већ сутра је седео у камиону са шлемом на глави, чизме на ногама, пушка у рукама. На путу за “ко зна где”.
После две дана ноћна стража. Нема појма где је. Мрак и звезде на небу. Нека шума иза њега. Случајно закачи пушком у шлем и у тами језиво одјекне тај додир метала са металом. Баци се на земљу а срце бије као лудо. Онда седне и почне да плаче. Одрастао човек. У ноздрвама осећа мирис бејби сапуна јер колико јуче је са женом купао свог маленог сина.
То је та прича. Зато ми ради дијафрагма и камен у стомаку.
Широња је друга прича. За филм. Херој. Неустрашив и луд. То су били чудни људи. Прави. Они који су могли стићи и утећи. Они су једини могли да бране и одбране српско у Недођији. Не можеш за три дана од канцеларијског пацова да направиш Шварценегера. Шлем, чизме, пушка и ето ратника.
Еее јадни моји Срби. Са свих страна опасност, простаклук, храброст и глупост на једном месту. Има ли краја овоме. Како све те зидове срушити .
Ево и Тање. Блиста. Сија.
Шта је ортаци пије се а другима се не даје. – смеје се као да смо на мору. И она је права. Херој жена. Такву је мајка родила.
Све се лепо завршило тог дана. Касније сам урадио интервју и са Тањом отишао даље по Београду.
Писала је као прави Булатовић, чврсто, бескомпромисно али лагано. Речи клизе. Патриотизам на делу. А била је велики патриота.
Провела све време у Сарајеву док је бомбардован, писала отуда. Мувала се по рушевинама и катакомбама израњављеног шехер Сарајва, рањавана, муж имао рана за петорицу и био храбар за десеторицу. Нема их више.
Нема тих и таквих Срба. Сад пристигли неки други, Као после сваког рата. Неки пуни себе. Храбрији од храбрих, већи од великих , паметнији од паметних.
Иза Тање остали новинарски текстови и књига, или књиге, не знам више. Жао ми је што је нисам боље упознао него онако, у пролазу. Нема више таквих жена, или има али нам треба још неки рат да би се показале, да бисмо их пронашли.
Такве жене не ратују оне своју снагу, лепоту и памет живе.
Мада мислим да је Лалић најбољи српски писац из Црне Горе ипак , због Тање, воде Булатовићи.
Наравно има и других, моћних са пером у руци. Категорисаних.
Њих сви знају а Тању само бог и небо.
Ваљда је то довољно.
