Ko zna zašto, setio sam se svoje velike, dečačke ljubavi, gospođe Vere.
Prelepa gospođa Vera. Znala je iznenada, bez razloga, na neobičan način, da me uhvati za ruku i tako neko vreme da me drži bez reči. U gužvi, sasvim jednostavno, zaustavila bi pogled na meni, pogled skriven za druge. Nikada to nisam razumeo ali bi me danima pomisao na taj pogled grejala.
Kada bi bila u najizazovnij pozi, otkrivenih nogu, ili izraženih oblina, obavezno bi me, ali opet da ne vidi niko osim mene, pogledala krupnim, lepom očima, upijajući me, ubijajući me.
Ona je bila lepa, zrela žena a ja klinac koji je goreo iznutra ulazeći u tajne života sa strahom i vatrom.
Njoj je život prolazio sa svakim danom a meni počinjao sa svakim danom.
Šta se zaista događa sa našim osećanjima – pitam se – da li stare zajedno sa nama ili ostaju negde, ko zna gde, da bismo jednoga dana mogli da se vratimo po njih ili da nam, kada se u tom velikom životu izgubimo, budu orijentiri ka boljem svetu ili svetu u kome smo mi bili bolji.
Danas sam osetio potrebu da se ponovo sretnem sa nekim od tih svojih osećanja. Bez najave dolazim pred vrata njenog stana. Sa istom tremom, kao pre toliko godina, zvonim. Vrata mi otvara Ona, Vera, nešto starija ali i dalje lepa i dostojanstvena, zagonetna, privlačna.
Lagani poljubac, u obraz, prsti u kosi i, već sam unutra.
Sve je tako lepo, mirno, svetlo, kao nekada. Sunce proviruje kroz lišće lipe ispod prozora. Na stolu Bodler, Šalamov, Jesenjin, reprodukcije Modiljanija… Pramen njene lepe kose gori zahvaćen sunčevim zrakom…
Ljupko me posmatra preko sitnih kolačića od smokve. Jedna ruka joj je naslonjena na, nekada tako raskošno, bedro a drugom nesvesno miluje vrh trouglastog kolačića.
Sedim tako zagledan u Gospođu Veru i u svoj život, u svoje tajne ljubavi koje sam jedva preživeo. Tuga, nostalgija, toplina, utopljena u zlatnu svetlost sobe. Posmatram njena, još uvek božićno lepa, kolena i poželeh da je poljubim ali ne kao nekada, strasno, sa željom, već toplo i nežno, sa mnogo ljubavi. Žao mi je i nje i sebe, žao mi je zbog svega. Neka osećanja su zauvek, ne menjaju se.
Kao nekada Gospođa Vera mi stavlja svoj dlan na ruku položenu na sto i gleda me bez reči. Pravo u oči. U njenim krupnim, sjajnim, zelenim očima iskre dve krupne suze.
Žao mi je što nisam pijan, odnosno bio sam malo, sasvim malo, žalosno i nedovoljno pijan. Taman toliko da me osećanja, i prošlosti i sadašnjosti, uhvate na prepad i tako nespremnog potpuno razbiju.
Lagano i nežno dodirnuh obraz ove divne žene i miris njene kose vrati me nekoliko godina unazad.
Odlazim. Ostaje na terasi i dugo gleda za mnom. Okrenem se i mahnem joj. Osećam kamen u stomaku.
Ulica je pusta a moje srce prazno.
Sva osećanja koja sam imao tog trenutka ostala su u njenoj sobi, pored seksi trouglastih kolačića, utopljena u miris tela i kose lepe Gospođe Vere.
