Киша је тог давног пролећа постала изненада тиха и магличаста попут првих девојачких суза. Била је топла и миришљава пуна оцветалог воћа и неких шарених лептира који су данима просипали прах са својих нежних крила по сребрнастим витражима наше младости.
Расли смо нечујно и невидљиво тих година крај реке попримајући њену боју, њен мирис, облик и бесконачност.
Расли смо као трава, као мала чудовишта, страшила од сламе. Расли смо несхватљиво брзо. Само су нам трагови у песку говорили да смо туда већ прошли када су нам стопала била мања.
Перунике беле и плаве боје, божури и срушени мост зарастао у жалфију и хедеру хеликс, били су основни елементи нашег постојања. Чувари детињства које је лагано и заувек пролазило.
Расли смо под утицајем Меркура и Плутона. Бубали смо напамет латинске називе биљака из пожутелог регистра ( “Споменик српске краљевске академије – прилог флори јужне Србије “ ). Знали смо називе стотине биљака и волели се лудо и неподмитљиво. Читали смо Хјуза, Јована Ристића, Кручичанина, Вернадског, не разумевајући много од свега тога. Интересовале су нас књиге о постанку светова.
Хватали смо вилинске коњице и срицали Шекспира у хајдучкој трави. Било је то време чуда, лепоте и сазревања. Било је то наше време.
Са првим сумраком палили смо мале цвркутаве ватре од мокрог грања. Слушали смо побожно тајанствено жуборење модрих вирова које смо слутили у недрима ноћи, у недрима звезда. Градили смо колибе од младих врба у којима смо се невешто љубили гоњени неким вишим страхом и нагоном. Скривени у жбуновима чичка и вреса ослушкивали смо птице, ослушкивали ветрове и тумачили њихове снове.
Били смо деца, били смо богови а да то и нисмо знали.
