Путују кроз снег, кроз Србију.
Ноћ се згушњава и брише све око њих. Остају само ројеви светлуцавих пахуљица, музика са радија,и топла тама. Ништа више.Као да су на дну океана.
Скрећу са главног пута и воде љубав.
Дуго и страсно. Око њих дубоки бели снег.
Изгледало је као да их спаја љубав.
Сада када је нестало те чаролије, магије љубави, и када пред собом има неку другу, непознату девојку, празну, хладну, одсутну, подсећа је на тај тренутак.
Подсећа без икакве намере, тек онако, подсећа је на лепу слику из прошлости.
Знам, била сам пијана, каже.
Та глупа, проста, хладна констатација, та лаж, га заболе. Без разлога, непотребно.
Добро се сећа да нису били пијани али, ако она тако жели да то изгледа нека је.
Ионако то више није девојка коју је волео.
Знам, био сам и ја – одговара и одлази.
