Lako je nama, bogati su u nevolji.
Za njih su i levo i desno i ispred manje važni,
moraju da misle šta je i ko je iza njih,
ili da plate nekoga da ih na vreme o tome obavesti.
Lako je nama, mi nemamo tih briga.
Gledamo samo ispred puni nade i očekivanja da je to
što stalno tražimo, želimo,
upravo tu negde, ispred, i čeka nas.
Mi smo Tragači.
Mi verujemo vašarskim zabavljačima, cirkuzantima, verujemo
da ” ko nabije taj dobije” i bacamo drvene obruče na prazne flaše,
pucamo iz vazdušnih pušaka i borimo se za svaki metkić,
verujemo da postoji ” pola zmija pola devojka”.
Naše letilice i prevozna sredstva kojima jurimo oblake i devojke udavače su ringišpili.
Kao lavovi se borimo za još jedan krug.
Mi pijemo gajbu piva dnevno, podrigujemo,
jedemo kobasice ispred prodavnica i crni luk.
Mi smo veseli a nisu nam zubi baš toliko beli.
Mi verujemo svemu, strah nas je od svih
a ničega se ne plašimo.
Mi glasamo i svađamo se i opet glasamo.
Zato što verujemo. Iz inata.
I zato što ne verujemo a samo se pravimo.
Tragamo, od ujutru do uveče, tražimo, to nešto,
a ne znamo tačno šta.
Skoncentrisani smo na obične stvari, pojave, ljude, horoskope,
vremensku prognozu, nagradne igre, komšijske kapije…
Strah nas je da kraj tog, nečeg, boljeg, svetlijeg i lepšeg,
ne prođemo i ne prepoznamo ga.
Da kraj sopstvene sudbine ne protrčimo
i tako još danima idemo u pogrešnom smeru, suprotnom od našeg života.
Danima trčimo i jurimo za nečim čega nema, što je prošlo, promaklo u trenu,
i možda ga više nikada neće biti.
Nismo mi blesavi samo se pravimo.
Sve znamo ali ćutimo o tome.
Nikad se ne zna.
Proćićemo kraj nečega kraj čega ovakvi kao mi, mali obični ljudi , uvek prođu.
Mi, mali, obični, kako nas , u sredstvima javnog informisanja
i emisijama lake zabave na televiziji,
nazivaju dugonoge i belozube starlete i voditeljke,
one plavuše, bez suknji, sportski komentatori,
političari, i drugi, zvani “javne ličnosti “, pijani trbušasti pisci,
klimoglavci, glumci, spisateljice,
okate i debelouste domaćice raznih rijalitija, mi uvek, gotovo uvek, prođemo,
promašimo, ne vidimo to TO.
Proćićemo kraj tog , nečeg, važnog, bitnog,
a zatim dugo ili zauvek, kao zalutali metak, lutati kroz prazninu…
Da! Nas obične, male, nevidljive, nas što pravimo gužvu,
redove, zastoje u saobraćaju, na kasi i na buvljacima,
zaista je strah da jednoga dana, ako nam se ipak, možda, ko zna,
ali, sasvim slučajno, neočekivano, ma koliko bilo neverovatno,
ukaže takva, da izvinite, šansa, mogućnost, prilika, takva čast – a mi to ne vidimo.
Zato nas je i strah.
Šta ako ne prepoznamo taj trenutak, to Nešto!?
Šta!? Šta da radimo?
Lako je tim javnima i ličnostima i bogatima,
slikanima, izabranima, to im je svakodnevica, ko dobar dan.
A nama slučajnost.
Zato pazimo, gledamo, vrebamo, osvrćemo se,
jer to što je važno je isto tako malo i obično kao i mi.
Teško ga je uočiti, brzo proleti, ima mnogo raznih imena.
Najčešće kada prođe saznamo da je to bilo to,
da smo ispali naivni i glupi,
prošlo nam kroz prste, kroz uši, kroz noge…
To o čemu pišu po knjigama i pričaju na tveu.
Da! Tek kada prođe saznamo ili nam jave, osetimo u svom
malom uplašenom srcu da je to što je prošlo
bilo upravo ono što smo tako dugo tražili i čekali,
Da je to bila ta takozvana – SREĆA.
Ali, ne vredi, kad si nakrivo nasađen niko te ne ispravi.
Mi prođemo, protrčimo i promašimo…
I ? Šta radimo?
Iako, po pravilu, to ne bi smeli da preduzimamo,
jer smo, što bi se reklo, krivi, nismo pazili,
mi, mali obični ljudi, uzmemo pa smo srećni, onako bez veze, vašarski.
“Ko nabije taj dobije”.
E sad, da li se to sme? Imamo li pravo na te situacije?
Ko zna.
Videćemo.
Čuće se.
Neko sigurno zna.
