свуноћ слушам, ослушкујем
падају јабуке и котрљају се воћњацима
свуноћ слушам, тихо неко у шумарицама
на прстима између мртвих хода, сенка жалостива
и цакле свеће и капље роса и буја суза
и боли ме нешто, боли испод мишке,
испод леве руке
нема радости моје, мога сина
свуноћ лепа јесен прелепа, шумадинска
сто живота да имаш да је се не нагледаш,
свуноћ капље над шумарицама
суза за сузом из ведра неба
озгор од звезда, озгор из недогледа
трепери вечност међу врбама
ноћ гиздава невеста – али чија
тесно у грудима
па кида,кида сунце јој њојзино
срце ломи,стеже, дроби горки јецај
и пође рука хладна и ничија
да дигне јабуку са земље
ал коме боже, коме
тешка рука, још тежа душа у грудима
свуноћ лепа јесен прелепа
од злата од оног света
ал нема мога сина
мога вукадина
јооој не може више душа
сине гледај како се злато разлило нашом шумадијом
јабуко моја и рано и душо и срећо моја
видиш ли шта од тога лепото моја једина
видиш ли вукадине
озгор са звезда
озгор из раја
