Одлучио сам да преварим Џени. То је најбољи лек за рингишпил у глави.

Хало Мери.

Да ја сам.

Не нисам.

Аха.

Вечерас.

Можда мало касније.

Мери станује  близу градског гробља. Има малог пса и мајку. Некада смо Мери и ја били љубавници, сада се само волимо и, по некада, једно другоме лечимо тугу, носталгију и друге врсте патњи.

Ноћ је. Стижем на време, тј.  мало касније.

Пас је заиста хаос. Мали, нежан. Провидан. Стона лампа и размештен кревет. То је то. После неколико пића, приче о врстама паса и папагајима, већ смо у кревету. Мери је лепа. Витка са дивним грудима и осмехом, густом црном косом. Блага је, смирена и опуштена. Мери је анђео. Све што ми је потребно. Све супротно од онога што сам ја.

Пробудио сам се рано. Још увек није свануло. Лампа изнад наше главе осветљава јастук по коме је расута тамна бујна коса Лепе Мери. Маца – куца се склупчала на кревету испод наших ногу. Лагано, да је не пробудим, устајем и крећем до купатила. У ходнику, онако го, сударим се са њеном мајком.

Мери, не спаваш – пита мајка.

(Срећом, мрак је.)

Добро вече –кажем – и упадам у купатило.

Прија ми туширање. Ослушкујем да ли у ходнику има некога, да опет не налетим на мајку. У три корака сам у соби код Мери.

Идеш – каже.

Идем, твоја мајка је налетела на мене у претсобљу.

Нема везе –смеши се Лепа Мери.

Био си добар –протеже се, устаје и љуби ме. Заиста има диван осмех.

Куца ти је страва Мери.

Сврати.

Хоћу.

Ноћ се расплинула.

Тамно плаво небо дремуцка изнад града.

Добро јутро Џени, цркни курво проклета шапућем док идем низ дугу пусту плавкасту улицу.

Осећам се лагано као птица.