На сплаву у Ћуприји Брехт снима спот са својим ортаком, својом девојком и познатим глумцем. Морава се губи у даљини под капима кише, боје су се уједначиле у сивилу. Глумац је попио већ седам-осам вискија. Рецитује Лоркину „неверну жену”. Крупне капи дамбарају по тенди сплава.
У овој сцени девојка стоји на улазу у бар, гледа дуго у очи маторог глумца а онда он прилази, грли је, и направе пар окрета као да играју.
Маторац и виски почињу да греше. Матори на кварно хвата за гузу Брехтову девојку.
Она колута очима, гура га и љутито гледа у Брехта. Погледом пита: Шта је овој маторој будали?
Матори и даље тркеља: “ Одведох је ја до реке мислећ за њу девојка је”– Брехт додаје: Ал удата она беше.
У мајку му, микрофон није радио – каже камерман – мора да му смета ова киша.
Идемо поново – каже Брехт.
Глумац сипа у себе још један виски и разводњеним очима гледа у даљину.
Девојка сикће Брехту у уво: Реци овом кретену ако ме још једанпута ухвати за дупе да ћу да га бацим у Мораву.
Киша уби. Бубња по тенди у ритму митраљеза.
Боље бити пијан него стар – певуши камерман, док поново качи бубицу на кошуљу тужног глумца.
Идемо – каже Брехт.
Где – каже овај. Ха-ха, шала мала.
Идемо поново – стрпљиво одговара Брехт.
“Одведох је ја до реке… Сипај још један – каже глумац, пружајући девојци чашу.
Камерман, који је таман почео да снима, шири руке и устаје од стола.
Јебига, овако можемо до мрака.
Девојка одлази до шанка за још један виски, у пролазу бесно погледа Брехта који јој намигне и шљепне је по гузи.
Главни глумци овог спота дефинитивно су: киша, виски, сузне очи остарелог глумца и њена гуза, њена лепа, чврста, крушкаста гуза.
“Одведох је ја до реке мислећ за њу девојка је”– рецитује глумац Морави наткриљеној огромним дрвећем, утонулој у мутне црне облаке.
Камерман: Други кадар пети пут!
Идемо, идемо у материну – себи у браду прошапута Брехт загледан у две дуге витке ноге и једру гузу своје лепе девојке.
Брехт: Паузааа!
Камерман: ( скоро плачљиво) Бре још ништа нисмо ни снимили а ти…
Брехт: Рекао сам. Паузаа! Ко је за, ко је против, има ли уздржаних?
Камерман: Океј шефе.( девојци) Сипај и нама по један скиви.
Брехт: (грли девојку) Тако тебра. Опустено. Неће нигде ништа да побегне.
Глумац: Е та ти је на месту синак. Још по једну него шта. Има да га урадимо за Оскара. Само лаганица…
А киша сам пичи.
Глумац: “Ал заволех девојку из града са уснама ко пупољак руже”
Брехт:Тако је глумац. Живели другови уметници!
Камерман: Полако! Пазите на бубицу, мислим, стварно се извињавам али…
Девојка: Бубицу? Од кад се то тако зове?
Смех уметника, помешан са скивијем и летњим пљуском, лагано тоне у моравске брзаке.
